Antologija poezije #7

NE

Noć te uništava da bih te tražio
kao ludak, u tami, u snu, u smrti.
Moje srce izgara kao osamljena ptica.
Tvoja me odsutnost ruši, život se zatvorio.

Kakva samoća i mrak, kakav suv mesec na nebu,
kakvi daleki putnici po nepoznatim telesima
pitaju za tvoju krv, za poljupce, za kucanje tvog srca,
za tvoju neočekivanu odsutnost u noći koja raste.

Moje ruke te ne stežu i moje oči te ne poznaju.
Moje su reči uspravne tražeći te utaman.
Spokojna noć u meni, horizontalna i duga,
pružena kao reka sa samostalnim obalama.

Ali idem da te tražim, otimam te i čupam
iz tame, iz sna, prikrivam te za svoje sećanje.
Tišina gradi tvoju neobjašnjivu istinu.
Svet se zatvorio. Sa mnom ostaješ…

HOZE LUIS HIDALGO ( 10.10.1919-3.2.1947)

Vladimir Burazor

Buki blog

Vladina radionica #1

Dragi moji podeliću sa vama jednu kratku pesmu. Marko me je dugo terao da podelim neku svoju pesmu, tako da ovom prilikom to i činim.

EH!

 Juče sam te ubrao svežu

Danas te mirišem zrelu

Sutra bacam te uvelu

Ružo moja….

Vladimir Burazor

Antologija poezije #4

SERGEJ JESENJIN

( 3.10.1895-28.12.1925 )

KO SAM ? ŠTA SAM ?

Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let.
I svoj život uzgred, tužna lica,
ja proživeh uz ostali svet.

I s tobom se ljubim po navici –
mnogo puta već se ljubih s drugom,
k’o da krešem vatru po šibici,
nežne reči šapućem ti dugo.

„Draga moja“, „mila“, „znaj, doveka“ –
duša hladna ostaje u svemu,
kad se darnu strasti kod čoveka,
nema više istine u njemu.

Zato moja duša i ne preza
od ljubavi ledom zalivene,
ti si moja lutalica breza
sazdana za druge i za mene.

Ali uvek, trazeć’ srodnu sebi,
mučeći se bez nežnosti pune,
nimalo se ne ljutim na tebe,
nimalo te i nikad ne kunem.

Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let,
i voleh te uzgred, tužna lica,
isto tako k’o ostali svet

Pesmu odabrao : Vladimir Burazor

Buki blog

 

Antologija poezije #2

LORELAJ

Ja ne znam šta treba da znači
Ta tako tugujem,
O nekoj starinskoj priči
Jednako umujem.

Tu mirno protiče Rajna,
Hladno je, hvata se mrak!
Na vrhu brega igra
Poslednji sunčev zrak.

A na tom bregu se vidi
lepote devojke stas;
Ona sva u zlatu blista,
I zlatnu češlja vlas.

Sa zlatnim češlja je češljem,
I peva još uz to,
A glas od pesme zvuči
Silno i čudesno.

Lađara u malom čunu
Njen divlji zanosni ton;
Na stene ne gleda dole,
Već gore gleda on.

I sad lađaru i čamcu
Ja mislim da je kraj:
A sve to sa svojom pesmom
Učini Lorelaj.

HAJNRIH HAJNE

( Heinrich Heine 13.12.1797-17.2.1856 )

Vladimir Burazor

Buki blog