Uspon Mračnog viteza (The Dark Knight Rises)

„Zašto padamo? Da bismo naučili kako da ustanemo.“ Misao iz prvog dela sada kompletirane filmske trilogije o Betmenu na najbolji način je predvidela tok ove osvežene, ponovo započete priče o Mračnom vitezu čiji završni čin se ovih dana prikazuje u bioskopima. Da li je osmogodišnja avantura Kristofera Nolana okončana na epski način, to ostaje na publici da odluči. Na ono bitnije pitanje već imamo odgovor – pričao o novom Betmenu je završena.

Kao i u prva dva dela, Kristofer Nolan (Cristopher Nolan) započeo je celokupnu zamisao razvojem scenarija koji je pisao zajedno sa bratom Džonatanom (Jonathan Nolan) i dugogodišnjim saradnikom Dejvidom Gojerom (David S. Goyer). Uspon Mračnog viteza bio je zamišljen kao završni čin ove trilogije i u tom pravcu je scenario usmeren. Radnja se odigrava osam godina nakon događaja iz Mračnog viteza, i u priču su uvedeni likovi Seline Kajl (Selina Kyle) i Bejna (Bane) koje glume En Hetavej (Anne Hathaway) i Tom Hardi (Tom Hardy), kao i ne manje važni likovi Džona Blejka (John Blake) kojeg tumači Džozef Gordon-Levit (Joseph Gordon-Levitt) i Mirande Tejt (Miranda Tate) koju glumi Marion Kotijar (Marion Cotillard). U pitanju su dobro poznati likovi iz bogate mitologije Betmenovog sveta.

Centralni negativac, Bejn, kao uragan od sumorno monolitnog Gotama pravi još mračniju scenografiju koja uz poneku vanredno brutalnu scenu daje Usponu crtu koja u prethodnim filmovima nije viđena. Nabildovani zlikovac sprovodi svoj genijalni plan do najsitnijeg detalja, kroz etape koje po intenzitetu daleko premašuju jedna drugu kako se plan bliži vrhuncu. To bi, na neki način, bio Nolanov omaž osmogodišnjem radu na trilogiji i pokušaj da se ispune očekivanja publike. Samo izvođenje lika ipak ostavlja utisak nedovršenosti zbog nedostatka izraza lica koji bi pratili govor.

S druge strane, lik Seline Kajl uspeo je zahvaljujući (neočekivanoj) interpretaciji Hetavejeve, da ukrade apsolutno svaku scenu u kojoj se pojavljuje, što je filmu dalo dozu neophodnog humora koji je pratio i prethodne delove. Majkl Kejn (Michael Caine) drugi je glumac koji je ostavio impresivan utisak, dajući filmu emotivnost koja odgovara završetku jedne epske priče kao što je ova o Betmenu. Uz muzičku podlogu Hansa Cimera (Hans Zimmer) emocije nisu mogle da prođu nezapaženo.

Kao i u prethodnim delovima, pojavljuju se nezaobilazni načelnik policije Gordon kojeg tumači Geri Oldman (Gary Oldman) i predsednik kompanije Vejn Lušijus Foks (Lucius Fox) kojeg igra Morgan Frimen (Morgan Freeman). Pored njih, tu su i drugi likovi iz prethodnih delova, kao i par sporednih negativaca koji se prvi put pojavljuju. Sve u svemu, splet raznovrsnih i međusobno povezanih likova čiji postupci su samo niti u kompleksnoj priči koja uspeva da zatvori krug koji je Nolan započeo pisanjem scenarija za film Betmen počinje (Batman Begins) 2005. godine.

Na kraju, kao i uvek, u centru priče je Gotam Siti, po treći put poprište sukoba i mesto koje je toliko puta bacano na kolena da je neko s pravom postavio duhovito pitanje: „Ko je lud da i dalje tamo živi?“ Bez ulaženja u detalje o priči, Uspon Mračnog viteza je svakako film koji treba pogledati bez obzira na predznanje (čak i ako niste gledali prethodne delove, posle trećeg ćete to poželeti da uradite).

Nolan je svakako uspeo da stvori novog i jedinstvenog Betmena. Uspeo je i da ispriča jednu veličanstvenu priču u kojoj se naziru fragmenti originalnih scenarija odabranih stripova o ovom junaku. Mračnog viteza smestio je među ljude i istovremeno ga izolovao od ljudi bez oduzimanja bilo čega ljudskog u njemu. Dao nam je Betmena kakvog su svi želeli da vide na velikom platnu, a možda i u stvarnosti. I najvažnije, dao nam je materijal koji će drastično da poboljša kvalitet novogodišnjeg televizijskog programa narednih godina.

Šubler

Kompozitor Nikola Jeremić

E pa dragi moji blogeri dugo nije bilo nekog blockbuster članka, ovog puta ćete imati priliku da upoznate jednog mladog domaćeg kompozitora filmske muzike pred kojim je blistava karijera, a Buki blog ga je već sad prepoznao kao dijamant koji je u fazi brušenja.

Prethodno pre nego počnemo priču o Nikoli, Buki blog mu čestita na osvojenom prvom mestu i zlatnoj medalji na takmičenju Udruženja Audio Inženjera (svetska manifestacija koja se dva puta godišnje održava jednom u Evropi jednom u SAD) u studentskoj selekciji  u kategoriji “Dizajn Zvuka za Video“. Ni jedan autor iz Srbije nikad nije ušao u finale , a kamoli pobedio. Naš Nikola Jeremić je prvi to učinio!!!

Ajmo malo da upoznamo bolje našeg junaka..

Rođen 22.marta 1990. godine u Šapcu.Kao mlad srednjoškolac počeo je da se bavi muzikom jer, kako sam tvrdi, nije baš bio preterano zainteresovan za Gimnaziju. Nikola je samouki muzičar i kompozitor. Njegovi glavni instrumenti su gitara i klavijature. Prvo je počeo da svira gitaru i osnovao bend Sinisteria sa kojim je imao par svirki,ali zbog velikih razlika i nesuglasica u bendu, napustio je bend i počeo da se bavi solo karijerom. Ubrzo posle toga, osnovao je OARA projekat ambijentalne i filmske muzike, na kojem i dan danas radi isključivo sam. Sve kompozicije radi isključivo u „sobnoj atmosferi“ u svom malom privatnom studiju. E sada, verovatno se pitate kako je OARA projekat dobio ime? Naravno jedna devojka je kriva za sve hehe. To je bila devojka iz Bosne čije su fotografije potpuno očarale Nikolu, pa je on skupio hrabrosti da je pita da li bi ona želela da mu bude muza i da ovaj projekat nosi njeno ime. Pseudonim devojke je Oara i nećemo vam otkriti njeno pravo ime,tako da u njenu čast ovaj projekat nosi ovaj naziv.

Nikola trenutno gradi karijeru kao kompozitor filmske muzike i trenutno ga možete pronaći i na IMDb sajtu, gde je registrovan kao filmski kompozitor sa tri filmska projekta već iza sebe.

Njegov zvuk i kompozicije drugi opisuju kao eksperimentalnu hemiju akustičnih instrumenata obogaćenih efektima zajedno sa sintisajzerima i etno instrumentima praćenim bombatičnim simfonijama.

Najveći muzički uzori su mu velikani kao što su Hans Zimmer, James Newton Howard, Jeremy Soule, James Horner, Jesper Kyd, Charlie Clouser, Tyler Bates I Vangelis.

Nekoliko njegovih promo diskova su bili objavljeni I predstavljeni u muzičkom časopisu “Nocturne”. I evo šta su rekli za njega:

 „Novi rad Oara-e, „The Battle“, čini malo drugačiju konceptualnu priču nego što je bio „Dreams“, ali kvalitet i moć prenošenja emocija putem svojih instrumentala ostala je ista. Sam naziv vam nalaže da se radi o bici i sjajnoj instrumentalnoj muzici u trajanju od 11 minuta. „A Call to Arms“ oslikava trupe koje pristižu, brojnost naoružanih bića, izgovarajući naredbe koje će biti pretočene u pravi masakr rata („The Battle“), dok će ponovljeni tonovi mira i lepote tišine „The Aftermath“-a označiti povlačenje, čišćenje i kraj rata („Endwar“). Po meni, odlično urađen posao. Prošetajte se do stranice “
Ana Stević, Nocturne Magazine Review No.2 (Oct 10, 2010)

Minimalistički pristup Nikole Jeremica(ex-Sinisteria) sopstvenoj muzici nekome može zasmetati, neko takav pristup čak može i zamrzeti, ali odmah je neophodno napomenuti da Nikola ne pokušava da impresionira slušaoce već, naprotiv sledi svoje srce pa, samim tim jednako je iritantan koliko i ubedljiv. Svakako atmosferično i nadahnuto, Oara prvenac kao da sadrži najkvalitetnije idejne forme koje instrumentalna muzika može iznedriti. S jedne strane, gotovo hororični Vangelis momenti, zahvaljujući The Doors tripovima, pretapaju se u Dargaard uspavanku,ali samo na trenutak, jer uskoro sledi otrežnjenje, bekstvo iz carstva snova uz pomoć Estatic Fear, pa čak i romantične erotike koja kao da je rođena iz Enigma i Magna Canta ljubavi. „Dreams“ je delo koje će vas naterati da razmisljate o svemu i svačemu, delo čija će vas magija uhvatiti pod svoje, delo koje pokazuje da njen tvorac itekako ima smisla za estetiku i izražajnost. Nadajmo se da će i u budućnosti dolaziti do takvih rezultata,a do onih konkretnijih – posetite Oara stranicu koja se redovno ažurira novim kompozicijama.

Boban Pantoš, Nocturne Magazine Review No.1 (May 10, 2010)

Ukoliko ste zainteresovani da čujete Nikolin rad i stupite u kontakt sa njim, posetite linkove ispod:

http://www.reverbnation.com/oaramusic

http://www.imdb.com/name/nm4233767/

http://www.youtube.com/user/AlokinOara/videos

Marko Burazor

Buki blog

Natalie, Natalie…

Svi koji prate moj Blog znaju za moju slabost prema jednoj veoma sad poznatoj glumici. Pogađajte kojoj hehe? Nije teško pitanje, Crni Labud, Natali Portman. Šta reći slab sam na nju. Naša veza je počela pre nekih 18 godina. Mnogima je malo antipatična (bazirano na komentarima sa bloga :)), ali šta ću meni se ona uvukla pod kožu sa Leonom Profesionalcem, kad je imala 13 godina ( hm, vidi to su i moje godine bile). Šta znam možda zato što smo vršnjaci…ne znam. U školi su ljudi imali razne simpatije, a ja nisam smeo da kažem da je moja Matilda iz filma Leon Profesionalac (gledali bi me ko čudaka). To je bila ljubav na prvi pogled.  Od Leona  sam počeo da pratim njen opus i njene filmove  i ono što me je dodatno oduševilo su i filmovi  koje je birala (nešto poput Kristjan Bejla) i naravno besprekorne crte lice, koje su mnogo puta završile na mom papiru za crtanje. Inače jedina slika koju sam do sada prodao je bazirana na njenom portretu…a od tada sam malo batalio crtanje i slikanje, doduše samo za potrebe mojih bližnjih doktora nauka , kumu i bratu sam naslikao po 2 slike za magistarski i doktorat kao poklon (oni su tražili :))…ali da se vratimo na Natalie. U ovom članku ćemo obuhvatiti njen opus i biografiju, da je malo bolje razumemo. Ja je razumem savršeno dobro da me ne shvatite pogrešno, a i nije dugo bilo Blockbuster članka !

Evo malo njene biografije…

Otac i baba po majci su Jevreji, koji su u Izrael imigrirali iz Austrije i Rusije, a roditelji njenog oca su u Izrael došli iz Rumunije, odnosno Poljske. Ovi prvi stradali su u Aušvicu, a Natalina baka po majci radila je kao špijun Velike Britanije u Drugom svetskom ratu. Natalini roditelji upoznali su se na univerzitetu u Ohaju, u SAD, venčali se, otišli u Izrael, da bi se sa trogodišnjom Natali vratili u SAD.

Kao devojčica, ona je provodila školske raspuste pohađajući pozorišne kampove gde je razvila ljubav prema glumi. Nakon iskustva u mjuziklu, sa 12 godine je dobila ulogu u filmu Leon (objavljen u SAD kao Profesionalac), kao parnerka Žanu Renou (i njega gotivim zbog nje). Iako, kako kaže, njeni roditelji nisu religiozni, pohađala je jevrejsku osnovnu školu. Sredinom devedesetih, imala je nekoliko manjih uloga u filmovima: Vrelina, Svi kažu volim te i Mars napada!, kao i veću ulogu u filmu Lepe devojke. Posvetila se obrazovanju na uštrb filmske karijere pa je završila psihologiju na Harvardu (ipak se vidi da je nadarena glumica i da ima kefala) . Potom je diplomirala i na jednom od najvećih univerziteta u Izraelu – Jevrejskom univerzitetu. Kasnije se kao gost-predavač pojavila i na Univerzitetu Kolumbija gde je držala predavanje o terorizmu.

U pozorišnoj predstavi Galeb, po drami A. P. Čehova, nastupa uz takva glumačka imena kao što su (Meril Strip i Filip Simor Hofman), a značajna je i njena interpretacija jevrejske devojčice Ane Frank u predstavi Dnevnik Ane Frank. Kasnih devedesetih je izabrana za ulogu Padme Amidale u novoj trilogiji Ratova zvezda.

Njena popularnost naglo počinje da  raste posle 2000. godine. Najpre je dobila manju ulogu u filmu Hladna planina pored Nikol Kidman i DŽuda Loa (njega nešto i ne varim). Sledeći filmom, Bliskost, privlači pažnju i publike i kritike, iako je u filmu nastupala pored takvih veličina kao što su (DŽulija Roberts, DŽud Lo i Klajv Oven). Pohvale i nagrade za ulogu su stizale sa svih strana, a najznačajnije među njima su Zlatni Globus i nominacija za Oskara.

Godine 2006. dobija glavnu žensku ulogu u drami Gojine utvare. Režiser filma je Miloš Forman, a jedan od partnera u filmu joj je Havijer Bardem.

Iste godine, realizuje se jedan od njenih najpoznatijih filmova – V za Vendetu. U ulozi je devojke koju podzemlje spasava tajne policijske službe. Za ovaj film je svakodnevno sa profesorom engleskog vežbala britanski akcenat, a bila je prinuđena i da obrije glavu.Koliko bi naših glumaca obrijalo glavu mogu li samo misliti.

U filmu Druga Bolenova kći nastupa uz Skarlet Johanson i Erika Banu. Film je snimljen 2008. po romanu Filipe Gregori i naišao je na dobar prijem širom sveta, prvenstveno zahvaljujući Portmanovoj koja je nadahnuto prikazala tragičan život engleske kraljice Ane Bolen. 2011. godine, za psihološki triler Crni labud, dobija Zlatni Globus za najbolju glavnu glumicu, BAFTA nagradu za najbolju glavnu glumicu, Nagradu Udruženja filmskih glumaca za najbolju glavnu glumicu kao i Oskara za najbolju glavnu glumicu.

Šta je to što nju odvaja od drugih glumica?

Talentovana,dobro glumi, atipična, lepa , slatka, milina je gledati, njene lepe crte lica i uloge koje odabira.

Evo još par zanimljivosti o njoj: advokat je za prava životinja, uzgred je i vegetarijanka i ne nosi krzno, putovala dosta puta u Afričke zemlje kao ambasador za zaštitu životinja i u sklopu projekta za pomoć siromašnima, pokrenula je inicijativu kod studenata u Americi da nije bitno da jure samo pare u životu, već i da odvajaju deo svojih prihoda za one koji ne mogu da zarade za sebe.

I na kraju kao rekapitulacija, omiljena tri filma sa njom :

3.Black Swan

2.V for Vendetta

1. Leon: The Professional

Marko Burazor

Buki blog

Pablo Pikaso

Pablo Pikaso

Evo nas u još jednom blockbuster članku i sa jednim blockbaster slikarom. Kad se kaže likovna umetnost mnogi pomisle momentalno na Pikasa. Kad čovek zna onda zna hehe. Vreme provedeno na ovom blogu možete da provedete, pijuckajući kafu i čitajući o ovom velikom slikaru, možete i da pustite muziku da užitak bude još bolji.

Pablo Ruiz Pikaso (šp. Pablo Ruiz Picasso, Malaga, 1881-1973), bio je svestrani španski umetnik, jedan od najvećih slikara, vajara, crtača i grafičara 20-og veka. Uz Žorža Braka jedan je od osnivača pravca kubizam. Pablo Pikaso je bio sin Hozea Ruiza Blanka, profesora crtanja, i Marije Pikaso Lopez. Njegovo neuobičajeno interesovanje za crtež je počeo vrlo rano, negde u 10-oj godini, kada je postao učenik svog oca u Korunji, gde se porodica premestila 1891. godine. Od tog momenta njegov talenat i interesovanje za eksperimentisanje i razvijanje sopstvenog likovnog izraza, pomaže mu da vrlo brzo prevaziđe umetničke sposobnosti svoga oca. U Korunji, Pikasov otac je odlučio da podredi svoje umetničke ambicije sinu, dovodeći mu modele (tako otac ulaže u sina :)) i podržavajući ga u ostvarenju njegove prve izložbe kada je imao samo 13 godina.

Porodica Ruiz-Pikaso se seli u Barselonu 1895 godine se Pablo upisuje u Ljoču (kat. La Llotja), lokalnu umetničku akademiju, gde je njegov otac već dobio posao kao profesor crtanja. Svi u porodici su se složili da Pablo može da postane akademski slikar, a 1897. godine, njegova slava u Španiji je išla u prilog očekivanjima, pošto je te godine njegova slika Nauka i milosrđe za koju je njegov otac bio model doktora, dobila počasnu nagradu u Madridu na izložbi Kraljevske akademije San Fernando.

Nauka i milosrđe

Španski glavni grad je bio očigledno sledeća stanica za mladog Pikasa, gde bi mogao da stekne priznanje i ispuni očekivanja svojih roditelja (za koja mi možemo samo da pretpostavimo koja su ). Pablo Ruiz odlazi za Madrid i upisuje se u Kraljevsku akademiju San Fernando, jeseni 1897. godine. Ali ubrzo ocenjuje nastavu na Akademiji ispod očekivanog nivoa (ako ste čitali članak Salvador Dali sve vam je jasno) i troši vreme na crtanje i slikanje svakodnevnice koja ga okružuje: kafića, ulica, burdela, itd.  Bez obzira na izuzetan talenat koji je posedovao, Pablo Pikaso nije uspeo da završi Akademiju. Ubrzo je došao u sukob sa profesorima koji su zahtevali da se uklopi u šablon likovnog obrazovanja, koji je Pikaso već u najranijoj mladosti odbijao. Pošto nije pristao da odbaci svoj modernistički pristup slikarstvu, sa Akademije biva bukvalno oteran.

Goja je bio umetnik čija dela je Pikaso naročito kopirao u Pradu 1898. godine (portret toreadora Pepea Ila i crteže za jednu od grafika iz Gojine serije Kaprici). U Barseloni, gde je pohađao školu, kao i u Madridu, gde je bio svakodnevni posetilac muzeja Prado, ispitivao je sve u vezi sa slikarstvom, a sanjao je i o Parizu, gde napokon stiže u oktobru 1900. godine ( da li ima potrebe napominjati sličnost sa Dalijem).

U istoriji slikarstva malo je “državnih udara” koji se mogu meriti s onim što ga je Pablo Pikaso ostvario 1907. godine, kada je svojim zapanjenim prijateljima pokazao “Gospođice iz Avinjona“, sliku na kojoj je svet predstavio kao u razbijenom ogledalu. Pikaso je bio pokretač i inspirator slikarskih smerova kao što su kubizam i sugestivni ekspresionizam koji predstavljaju pravi revolucionarni prevrat u modernoj likovnoj umetnosti.

Gospođice iz Avinjona

Ni u Francuskoj mu nisu cvetale ruže. Ogromnu energiju ulaže u rad. Poznato je da je stotine njegovih crteža završilo u vatri, jer nije imao čime da se ogreje u hladnim danima. Ovaj težak period ga je naučio da osim talenta mora da savlada i marketinške veštine, te da plasira sebe i svoju umetnost kako bi preživeo. Pikaso je bio jedan od retkih slikara tog vremena koji je uspeo da se obogati za života. To je ostvario jer se prilagodio okruženju i zato što je imao svest da tržište zahteva stalne promene. Njegov život nije bio lak, ali je uspeo da dosegne svetsku slavu. U tome mu je pomogla i “Gernika”, jedna od najčuvenijih slika 20. veka. Ne samo zbog toga što je izuzetno likovno delo, već što je u njoj prikazan izrazit lični stav protiv fašističke vlade generala Franka. Ovo njegovo najčuvenije delo, ogromnog formata, svojevrsna je metafora zla i stradanja nedužnih. Psiholozi su, baveći se analizom ovog dela, tvrdili da ga je mogla naslikati jedino osoba poremećene psihe.

Plavi i ružičasti period

Plavi period poceo je remek-delom „Sećanje-Sahrana Kazagemasa.“ Prijatelj Kazagemas ubio se u jednom pariskom baru zbog neuzvraćene ljubavi. U medjuvremenu Pikaso je pokušao da se,uz pomoć umetnosti,pomiri s´ gubitkom prijatelja. O tome svedoče reči samog Pikasa:“Počeo sam da slikam plavom, kada sam shvatio da je Kazagemas umro.“ Plavi je period, dakle,bio direktna posledica prijateljeve smrti. Tada su nastale tri skice za sliku prijatelja na odru, koje će dugo biti jedine slike svetlih,sjajnih boja. Ubrzo poslije nastanka ovih crteža Pikaso počinje sa skicama za sliku Sahrana Kazagemasa. Prikazana sahrana dostojna je sveca iako je prizor pre svetovan, čak ateističan. Susret sa smrću bio je odlučujući preokret u njegovom zivotu: svim slikama Plavog peroida provejavaće nenametljivo prisustvo smrti. Izbor tema objašnjava zašto je upotrebljavao dominantnu plavu gamu. Izgleda da je ta boja odgovarala izražavanju njegove tuge i bola. Koristio je i u toku naredne četiri godine, a slike su postojale sve vise monohromne. Kasnije slike pokazuju samo malo akcenta zelene ili crvene.

Sećanje-sahrana Kazagemasa

Pronašao je svoj sopstveni stil…

Plava boja postala je prvi i nepogrešivi zaštitnik njegove umetnosti.

U tom periodu nastaju slike:

-Život

-Tragedija

-Brod Besernica

-Devojka sa gavranom (prelaz sa plavog na ružičasti period)

-Žongleri

U plavom periodu usamljenost figura odražena je u glatkoći poteza i boja,pa ih je činila nestvarnim. Lakim potezima naneta boja slici daje prefinjenost.

Godine 1905. kada je zavrsen Plavi period slike gube notu usamljenosti i izolacije.

Takva je slika „Devojka u spavaćici,“koja odiše samouverenošću. Dakle, granična linija izmedju plavog i ružičastog perioda bila je jasna!

Slike iz ružičastog perioda:

-Devojka u spavaćici

-Porodica akrobata

-Dečak vodi konja

-Toaleta

Devojka u spavaćici

Kubizam

Ružičasti period prethodio je kubizmu. Pikasova pobuna donela je promenu u razumevanju samog sebe, što se vidi u razlikama izmedju dva autoportreta. „Autoportret sa paletom“ nastao je 1906. a „Autoportret“ 1907. godine. Prvi je prikazivao mladjeg, a ovaj drugi-starijeg,zrelijeg, drugog Pikasa. Istovremeno je eksperimentisao na skicama za sliku „Gospodjice iz Avinjona.“ Nije se promenio samo način slikanja, već i njegova samospoznaja. Pikaso se bunio protiv celokupne zapadnoevropske umetnosti,počevši od rane renesanse. Pa ipak slika nije nastala ni iz čega. Izučavao je iberijsku i afričku skulpturu, koje su imale takve arhaične oblike, koje je na kraju, opet, radikalno deformisao. I pre Pikasa  umetnici su pokazivali interes za „primitivno“ ali ga nikad nisu upotrebili iskreno i slobodno kao i on.

Autoportret iz 1907

Stvorio je pravila koja su uskoro svi počeli koristiti u svojim radovima. I kubizam je bio rodjen.

U proleće 1909. u Orta de Ebro, Pikaso se povlači da bi naslikao portret Frenan „Žena sa kruškama.“

Žena sa kruškama

Taj period bio je najplodniji u njegovom životu. U kubizmu sav je akcenat na apstrakciji. Čak i portret Ambroaza Volara je gemotrizovan, pa nam jako malo govori o izgledu same osobe. Narednih godina Pikaso će sve više razarati oblike predmeta. Iznad svega se usredsredio na lako prepoznatljive predmete iz svog ateljea, koji su već bili geometrijski definisani.

Svaki predmet je bio prepoznatljiv, čak i kada mu je menjao proporcije i razbijao oblik. Mali korak ga je delio od ovakve  upotrebe fragmenata do kolaža. U delu „Gitara“ upotrebio je komade zidnih tapeta, novina i obojenog papira, kao gotove sastojke, fiksirane za površinu platna, pa je onda preko njih radio ugljenom,olovkom i vodenim bojama.

Gitara

Remek-dela ovog perioda još su:

-Lula, Boca i Kockica

-Mrtva priroda sa gitarom

-Arleki

Pikaso se ženio dva puta, a u njegovoj biografiji bilo je zaista mnogo žena. Imao je četvoro dece. Poslednje dete, Paloma, bila je rođena kada je on imao 68 godina. Nepopravljivog ženskaroša žene su napuštale slomljenog srca, nakon što bi jednu ljubavnicu zamenio drugom. Za njega se znalo da je bio beskrupulozan prema ženama, a one su ga ipak obožavale. Fernanda Olivije bila je Pikasova prva ljubav, sa njom je bio tokom svog ružičastog perioda i na početku kubizma. Nakon što ju je upoznao, umetnik je pokazao značajnu promenu u slikarskom stilu. Veruje se da je njen uticaj bio očigledan na većini tadašnjih ženskih aktova. Olga Hohlova bila je ruska balerina koju je upoznao 1914. godine i sa kojom se venčao. Imali su sina Paula i on je zajedno sa Olgom tema mnogih Pikasovih slika tokom dvadesetih godina. Kada im je brak zapao u krizu, Pikaso je stvarao manje trodimenzionalne forme nasilnog stila i kolorita. Rastali su se 1935, ali su formalno ostali u braku sve do Olgine smrti 1955. godine, jer je francuski zakon nalagao podelu imovine u slučaju razvoda, što je za Pikasa bilo nedopustivo. Posle raskida Olga je doživela nervni slom, i nastavila je da proganja Pikasa i njegove ljubavnice. Mari-Terez Volter bila je Pikasova ljubavnica i model, koju je upoznao 1927. kada je imala 17 godina. Rodila mu je ćerku Maju 1935. Nije nikada postala njegova supruga, iako je to jako želela. Obesila se 1977. godine, četiri godine posle njegove smrti.

Gernika

Dora Mar, ili Teodora Marković, bila je srpskog porekla, ali je odrasla je u Argentini. Pikaso ju je upoznao 1936. godine preko Pola Elijara. Bila mu je ljubavnica sedam godina, tokom kojih je Pikaso naslikao jedno od svojih najpoznatijih dela – “Gerniku”. Dorine crte lica nalaze se na slici. Ona je bila depresivna, jer je bila sterilna, a Pikaso ju je na slikama najčešće prikazivao uplakanu. Palomina majka bila je Fransoaz Žilo. Upoznala je Pikasa 1944. godine. Njoj je bila 21. a njemu 61. godina. Rodila mu je i sina Kloda. Ostaće upamćena kao jedina koja je napustila umetnika 1953. godine, navodno zbog njegovog nasilničkog ponašanja i brojnih preljuba. Bio je to veoma težak udarac za Pikasa. Žaklin Rok upoznala je Pikasa u fabrici grnčarije u koju je često navraćao. Živela je sa njim dvadeset godina, sve do njegove smrti. Pikaso se oženio njom „iz inata” Fransoaz. Žaklin mu je bila poslednja ljubavnica, muza i sekretarica, do te mere ljubomorna da nije dozvolila Palomi i Klodu da prisustvuju očevoj sahrani.

Umro je 1973. u 91. godini života kada mu je otkazalo srce za vreme gripa. Pikaso je sahranjen u zamku Vovnarg, pored kamenih stepenica koje vode na terasu sa koje je satima znao da uživa u „prizoru Sezanovih slika”.

Pikaso je napravio preko 6000 slika, skulptura i crteža. Njegove slike danas vrede milione.

Marko Burazor

Buki blog