Knjiga Vetar

Dragi moji vi znate da kad moja malenkost piše o nekoj knjizi (što je retko) da je to slučaj kad sam skoro pročitao neku knjigu koja je na mene ostavila snažan utisak. Prethodna dva puta sam pisao o knjigama Emira Kusturice i Bore Čorbe. Ovog puta pišem o knjizi koju sam kupio u knjižari na osnovu korica bez prethodnog pred znanja o autoru ta knjiga se zove Vetar, autorka je Ana Sovilj. Šta da kažem osim da ona izreka ‚‚Ne sudi o knjizi na osnovu korica“ jednostavno ne stoji bar u ovom slučaju, tačnije sudi o knjizi na osnovu korica jer ako je interesantna korica verovatno je interesantna i knjiga.

Toliko se pominje u poslednje vreme stranih autora Trejsi ova, Ketrin ona…ma dajte ljudi smarate, ajd da malo čitamo naše domaće autore možda se i prevarimo pa pročitamo nešto kvalitetno, ja sam rizikovao i vidite pišem članak , a vi ga čitate 🙂

Ono što mi je najjača impresija kod ove knjige je način pisanja u smislu , autorka piše onako kako bih ja voleo da pročitam  tačnije da direktno komunicira sa čitaocem na način da ono što se misli se i kaže onako kako bi mi zamislili da treba da se kaže.

Knjiga je ljubavni roman, što nisam znao pre nego što sam birao knjigu ali kad imate osećaj da posle čitanja nekog štiva vi vredite još više onda jednostavno nije bitan žanr jer kvalitet je ono što se prepoznaje.

Priča prati Lolu, zanosnu Beograđanku koja se nalazi na nekom raskršću tačnije prelazu iz jednog perioda života i ljubavi u drugi, period kakav je za nju u tom momentu  u velikoj meri drugačiji i pozitivno iznenađujući nego onaj koji je poznavala do tada. Lola pronalazi Adama (pravo ime Marko-taj deo sa imenom mi se posebno svideo ) i oni se postepeno upoznavaju i uživaju u ljubavi, ali…ne postoji ništa bez jednog ali tu se nalazi jedna sveska koja krije mnoge Loline tajne i sećanja na neki život koji je postojao pre Adama. Kako će pojava te sveske  i vetra koji je bitan deo Lolinog bića uticati  na dalju radnju to ćete morati ipak sami da otkrijete 🙂

Vi koji čitate moje članke neko duže vreme znate da nisam sklon kao ni kod filmova tako ni kod knjiga da vam otkrivam do kraja radnju šta se dešava u filmu ili knjizi kako vam ne bih pokvario užitak čitalja ili gledanja istog. Ne mogu ja toliko dobro da prepričam koliko vi možete dobro da pročitate. Jednostavno je tako,ovo je relativno nov naslov tako da neću biti spoiler 🙂

Pošto ovo nije film pa da vam dam trejler, izdvojio sam dva citata za vas iz knjige:

-Te prve večeri nismo bili potpuno sigurni, ali ubrzo je postalo sasvim jasno da se na ovom mestu mogu naručiti jela s tajnama i da u njima mogu uživati samo oni koji svim srcem veruju u isceliteljsku moć trenutka kada ti srce zatreperi pri pomisli da je tajna tu i da se može reštiti ako u njeno postojanje dovoljno veruješ.

I drugi citat

-Odvezli smo se do stana, ponovo lagano, da ništa ne poremetimo. Ušunjali smo se u krevete posle dugog kupanja, kao što se šunjaju oni koji kradu dragocenosti znalačkom rukom koja nikad neće biti uhvaćena. Ako nepredviđeni napici tišine mogu biti zlosutno gorkih, do sasvim blagih , za naš večerašnji se moglo reći da je neverovatno sladak, sladak  i opojan.

Uživajte

Marko Burazor

Buki blog

Ernest Hemingvej

Ernest Hemingvej

Ernest Hemingvej ( 21.7.1899-2.7.1961 )

Najveći uz Vilijama Foknera američki pisac XX-og veka. Ništa nije moglo da se desi značajnije u prošlom veku, a da Hemingvej u tome nije učestvovao kao novinar i borac: Prvi svetski rat, španski građanski rat i Drugi svetski rat. Hemingvej nije samo pisao romane, on ih je i živeo.

Veliki putnik i pustolov, alkoholičar i ženskaroš ( neki izvori tvrde da mu i eksperimentisanja nisu bila strana ) , Hemingvej kao ličnost je mnogo interesantniji od likova iz svojih romana. Proputovao je ceo svet ali ipak su mu tri zemlje najviše godile a to su: Francuska ( Pariz ), Španija i Kuba. Priča se da je uvek sa sobom nosio udicu, pušku i mašinu za pisanje.

Navešću samo neka poznatija dela: Sunce se ponovo rađa (1926), Zbogom oružje (1929), Snegovi Kilimandžara (1935), Imati i nemati (1937), Za kim zvona zvone (1940) i njegov najveći roman za koji je 1954 dobio Nobelovu i Pulicerovu nagradu (1953); Starac i more (1952).

Zanimljivost: po objavljivanju romana, ili bolje rečeno novele ‘Starac i more’, Hemingvej ponovo putuje i putuje.. Po povratku sa jednog putovanja ruši se sportskim avionom u džunglu Ugande..Ranjen, sutradan kreće drugim avionom koji se zapalio pri samom uzletanju Po drugi put, u razmaku od svega nekoliko časova on izbegava smrt.

Zbog razočarenja u život a možda i zbog genetike ( otac mu se ubio ) Hemingvej odlazi sa životne scene samoubistvom.

Sahranjen je 6.jula 1961. godine u podnožju planine Testerin Zub.Pre spuštanja u raku njegovi sinovi su zatražili da se pročita onaj njegov čuveni stih ‘Naraštaj jedan odlazi i drugi dolazi, a zemlja stoji uvek…’,stih koji pamte svi oni koji su makar i jednom pročitali njegovu knjigu ‘Sunce se ponovo rađa’.

Ernest Hemingvej se ne može zamisiti bez jednog koktela, a to je Mohito. Za sve one koje interesuje priprema…

Treba vam:

Mohito (mojito)

– Kašika žutog šećera
– Beli rum
– Kisela voda
– Sveža Nana
– Limeta

Na dno velike čaše stavite kašiku žutog šećera. Celu čašu napunite lomljenim ledom. Dodajte nekoliko listića Nane, čašicu belog ruma, sok jedne limete . Na kraju do kraja dopunite čašu kiselom vodom.

Prijatno….

Vladimir Burazor

Žil Vern

Danas je 183 godina od rođenja čoveka koji je raspirivao maštu čovečanstvu u skoro tri veka. Podsetimo se i otrgnimo zaboravu…

Žil Vern (Nant, 8. februar 1828. – Amijen, 24. mart 1905.)  Francuska. Njegova porodica je posedovala bogatu pomorsku tradiciju, koja je kasnije prilicno uticala na njegovo pisanje. Kao decak, pobegao je od kuce da bi bio pomocnik na jednom trgovackom brodu, ali je uhvacen i vracen kuci. Godine 1847. odlazi u Pariz na studije prava. Tamo se, medjutim, zainteresovao za pozoriste. 1850. objavljen je Vernov prvi pozorisni komad. Njegov otac je bio besan kada je čuo da Vern neće nastaviti studije prava, tako da je prestao da mu šalje novac. Tako je Vern morao da se izdržava prodajući svoje priče

Uzlet kapitalizma druge polovine 19. veka u Evropi i Americi doneo je ne samo stvaranje enormnog bogatstva buržoaziji već i opšte poboljšanje života običnom narodu. Činilo se da ne postoje granice prirode koje nauka ne može pobediti, odnosno da će prosperitet biti večan. Fascinacija mašinama i naukom, kao i optimističko gledanje u budućnost, našlo je svoj izraz i u svekolikoj umetnosti, a na prelazu u novi, 20. vek počeo je stasavati i poseban književni pravac – naučna fantastika.

Žil Vern , koji je u tridesetak godina aktivnog spisateljskog rada za izdavača dečije literature “Hetzel”, objavio čak 64 romana i 10 zbirki priča. Svoje romane nazivao je “les vodžages edžtraorinaires – izuzetna putovanja” i među njima se, pored avanturističkih dogodovština u egzotičnim delovima zemaljske kugle, nalaze i dela čiji je zaplet baziran na razvoju određenih tehničkih izuma. Naime, Vern je pažljivo pratio stručne časopise i nalazio ideje za određene mašine ili industrijske proizvode, te na njima bazirao zaplete svojih romana. Kombinovanjem naučne podloge i svakovrsnih vratolomija Vern je stvarao dopadljive sadržaje namenjene širokoj publici, od dece školskog uzrasta do ozbiljnih čitalaca.

Mada ga bije glas da je zagovornik budućeg tehnicističkog raja, što i jeste očito u dobrom delu romana, Vern nije uvek bio bezrezervni optimista; moguće je pronaći i tamnije tonove u njegovim zapletima, mada su oni uglavnom marginalni. Najmračniji Vernov roman svakako je “Pariz u 20. veku”, pronađen i objavljen tek pre desetak godina. U njemu on opisuje mnoštvo izuma koji danas zaista funkcionišu, ali i predviđa duhovno osiromašenje i otuđenje žitelja modernih magalopolisa ( zvuči poznato, zar ne? ).

Tehnološki razvoj društva potvrdio je ali, još češće, porekao Vernove zamisli, tako da najveći broj njegovih “izuzetnih putovanja” deluje krajnje naivno, te se danas čitaju jedino kao zanimljiva i zabavna avanturistička literatura, zbog čega se Vern najčešće tretira kao pisac za decu i omladinu. Među najzanimljivije i najčitanije njegove naučnofantastične romane spadaju “Putovanje u središte Zemlje”, “Od Zemlje do Meseca” i nastavak “Oko Meseca”, “20.000 milja pod morem” i nastavak “Tajanstveno ostrvo”, “Robir osvajač” i nastavak “Gospodar sveta”, “Parna kuća”, “Ledena sfinga”, te “Selo u vazduhu”.

U Vernovom slučaju dokazano je pravilo da se naučna fantastika ne može oslanjati isključivo na predviđeni tehnološki razvoj, odnosno biti puka ilustracija blagodeti koja se očekuje jer će, u tom slučaju, vrlo lako i brzo izgubiti aktuelnost i uverljivost, odnosno prokockati umetnički kredibilitet. Ove principe shvatio je H. Dž. Vels, čije delo mnogo bolje izdržava probu vremena od knjiga savremenika mu Žila Verna.

Iako mu dela nisu tako aktuelna kao pre, njegovo ime ostaće upamćeno do kraja civilizacije, hvala mu.

Vladimir Burazor

Grof Monte Kristo

Dragi čitaoci, na početku bih želela da vam se izvinim što me nije bilo ovako dugo sa novim člankom, ali ako vam kažem da je to bilo zbog ispitnog roka, nadam se da ćete imati razumevanja. 🙂 Drugo izvinjenje sledi zbog toga što sam vam obećala da će naredna knjiga koju ću komentarisati biti „Lovac u raži“ Dž.D.Selindžera. Biću potpuno iskrena sa vama: knjigu sam čitala jako davno i nisam sigurna koliko je se dobro sećam, pa iz razloga da ne širim dezinformacije, odlučila sam se za drugu knjigu, koja mi je mnogo svežija u pamćenju a, nadam se da ćete se složiti sa mnom, i uzbudljivija za čitanje. U pitanju je stari, dobri klasik, „Grof Monte Kristo“ Aleksandra Dime oca.

„Grof Monte Kristo“ je neverovatna priča o osveti, mržnji, ljubavi i pravdi. Mnogo se može naučiti iz prilično obimne knjige, uvid u ljudsku prirodu i filozofiju, đto daje mogućnosti za dublje diskusije. „Grof Monte Kristo“ je klasična priča o mladiću po imenu Edmond Dantes, kome je učinjena nepravda od strane njegovih neprijatelja nakon čega je neosnovano bačen u tamnicu. Nakon što je pobegao, preuzima na sebe da se osveti onima koji su ga osudili. Pred kraj knjige, Dantes shvata, uz mnogo žaljenja, da postoje važnije stvari u životu od pukog isterivanja pravde i osvete.

Priča počinje u francuskom gradiću na obali Sredozemnog mora, gde je Edmond Dantes živeo. Bio je srećan, mlad, vereni čovek, koji je uskoro trebalo da postane kapetan trgovačkog broda, Faraona. Dva čoveka su ga prezirala, jedan zbog lepe verenice, a drugi zbog novostečenog čina kapetana. Oni su organizovali zaveru protiv njega i uspeli su da ga osude na zatvor, gde je i ostao 13 godina. U međuvremenu, njegov neprijatelj se oženio njegovom verenicom, i uz mnogo prevara i laži dospeo do visoke pozicije Grofa, koju su samo imućni mogli da steknu. Njegov drugi neprijatelj, koji mu je zavideo na položaju, ubrzo je postavljen za kapetana Faraona, a nakon raznih ulaganja je postao i veoma bogat. Edmondov otac, kojeg je mnogo voleo, je umro ne videvši ponovo svog sina.

Dok je bio u zatvoru, Edmond je bio osuđen na samicu. Ovo ga je skoro dovelo do ludila, čak je i pokušao da se ubije, pogotovo zato što je bio nevin. Nakon pet usamljenih i mučnih godina, ludi sveštenik Farija, još jedan nevin zatvorenik, prokopao je tunel do Dantesove ćelije. On je bio simboličan tip Dantesovog Spasitelja,ponovo mu pružajući nadu u životu. Uskoro su postali najbolji prijatelji i kopali su tunel zajedno. Sveštenik je bio star i mudar. Podučavao je Edmonda svemu što zna. Provodili su dane kopajući, dok je Edmond učio nauku, istoriju, matematiku i ostale stvari od značaja. Uskoro je i Edmond bio obrazovan. Jednog tragičnog dana, sveštenik je doživeo šlog i umro. Pre nego što je preminuo, poverio je Edmondu tajnu, lokaciju bogatstva njegovog mrtvog gospodara, blago o kojem nije moglo ni da se sanja. On je rekao Edmondu da ga koristi za dobrobit drugih i njegovu buduću sreću.

Kada je Edmond konačno pobegao, otišao je pravo na ostrvo Monte Kristo, našao blago i postao izuzetno bogat čovek. Potom je promenio ime u Grof Monte Kristo. Ipak, nakon što je saznao za smrt svog oca i da se njegova verenica preudala, skoro je potpuno pomerio pameću. Želeo je da njegovi neprijatelji pate koliko i on dok je bio u zatvoru. Ali dobrota u njemu ga je sprečila u tome. Umesto toga, on je odlučio da iskoristi svoje bogatstvo da popravi živote svojih prijatelja. Među njima je bio i njegov stari poslodavac, gospodin Morel. Morel je bezbroj puta zahtevao od tužioca da proglasi Edmonda nevinim, i brinuo je o Edmondovom ocu do njegove smrti. Zbog toga je Monte Kristo iskoristio svoje bogatstvo da spasi Morelovu kompaniju od bankrota. Takođe je i obezbedio miraz za Džuli, Morelovu ćerku, bez kojeg ne bi mogla da se uda za Emanuela, čoveka kojeg voli.

Monte Kristova želja za osvetom je na kraju postala toliko velika da on odbacuje sveštenikove savete i počinje da planira osvetu. Njegova surovost prelazi sve granice, u nadi da će postati imun na patnje drugih. Ubrzo se pretvara u bezosećajno stvorenje, bez ljubavi i sreće, koje je zamenio mržnjom i osvetom. Mogao je da prisustvuje najstrašnijoj surovosti, bez imalo saosećanja za svoju žrtvu. Sada se osećao spremnim da oslobodi svoj gnev na one koji su mu oduzeli svu sreću, nadu, radost i ljubav.

Grof je proputovao mnoge zemlje, upoznajući ljude i učeći o stvarima koje će dovesti do uspeha njegove zamisli. Njegove namere su ga na kraju odvele u Pariz, gde su oba njegova neprijatelja živela, kao i Emanuel i Džuli, koje je rešio da poseti. Videvči ih zajedno, grof je osetio duboku povezanost između njih, sreću i ljubav, nešto što je i on nekada imao. Kada se vratio kući, krenuo je da razmišlja o svojoj prošlosti. On je bio dobroćudan i čovek pun ljubavi, sa svetlom budućnošću pred sobom. Da nije otišao u zatvor, imao bi život kao Emanuel i Džuli. Život pun nade, radosti, sreće i ljubavi, nekoga o kome bi brinuo i sa kim bi provodio vreme. Nakon mnogo razmišljanja, grof nastavlja sa svojom zaverom. Na kraju knjige, kada se za sve osvetio (šta sve i kako? Pročitajte knjigu! :)), shvatio je koliko je razaranje i bedu izazvao. Jedino što je želeo čitav život je sreća, a sada ju je uništio drugima. Nakon svega se osetio potpuno beskorisno, poželevši da je živeo drugačiji život.

Na samom kraju knjige, Monte Kristo shvata da je arapska princeza, koju je otkupio iz zarobljeništva, jedina osoba koja mu ikada može doneti sreću. Tako on sa njom odlazi na neko nepoznato mesto, gde će provesti ostatak svog života na najsrećniji mogući način. I na kraju, grof je zaista našao sreću koja mu je izmicala iz ruku čitavog života.

Iako tragičan i tužan, „Grof Monte Kristo“ nas uči da osveta nije put ka miru i postizanju pravde. Ova priča osvaja um i potpuno prikazuje, u neverovatnim detaljima, priču o čoveku kojeg je uništilo zlo i potreba za osvetom, da bi na kraju shvatio svoju grešku i svu bedu koju je izazvao. „Grof Monte Kristo“ je zaista klasik koji vrlo rado preporučujem i u kojem će svako ko ga pročita uživati.

Toliko od mene za ovaj put, naredna knjiga jedna od mojih omiljenih, istinski klasik, „Zločin i kazna“ 🙂

Iva Burazor