Članci označeni sa klasik

Zločin i kazna

Mit: „Zločin  i kazna“ je dosadna psihološka knjiga, u kojoj glavni lik provodi polovinu knjige razmišljajući da počini ubistvo, onda počini ubistvo, a zatim provodi drugu polovinu knjige preplavljujući se krivicom zbog počinjenog ubistva. Međutim, ništa ne može biti dalje od istine. „Zločin i kazna“ je višežanrovski roman, koji uključuje nekoliko manjih zapleta (sve na neki način povezane sa protagonistom-Rodionom Raskoljnikovim), uz neke filozofske i psihološke osvrte, ali i sa puno akcije.

„Zločin i kazna“ je roman ruskog pisca Fjodora Dostojevskog. Prvi put je objavljen u jednom ruskom mesečniku u 12 nastavaka tokom 1866.godine. Ovo je drugi roman Dostojevskog nakon njegovog povratka sa odsluženja kazne u Sibiru, a prvi roman njegovog „zrelog“ perioda.

U središte svog romana, čija se radnja odvija u samo devet i po nedelja, Dostojevski postavlja siromašnog studenta Rodiona Romanoviča Raskoljnikova,koji razvija svoju intelektualnu teoriju nadčoveka misleći da mu je sve dozvoljeno pa čak i zločin nad starom lihvarkom Aljonom Ivanovom, izvršen zato da bi pomogao siromašnima. Već na početku romana sklop životnih okolnosti tera Raskoljnikova u zločin: dobija majčino pismo u kojem saznaje za sestrinu žrtvu koju ne može prihvatiti. Naime, Dunja je trebalo da se uda za bogatog Lužina kako bi se spasila sramotne guvernantske službe kod razvratnika Svidrigajlova, a tako bi i materijalno pomogla svome bratu. Teško opterecen time Raskoljnikov u krcmi susrece propalog Marmeladova koji ga upoznaje sa svojom porodicom, ljudima sa dna života cija sudbina dokazuje pogubnost delovanja bede na ljudski moral. Najveći stradalnik je Marmeladova ćerka Sonja koja primorana da hrani porodicu prodaje svoje telo, proživljava očevu smrt, ludilo maćehe i zlu sudbinu braće i sestara koji postaju prosjaci. Raskoljnikov gotovo podsvesno donosi odluku i kao vodjen nečim izvan svoje svesti hladno izvršava svoj plan. Ubija lihvarku, ali i njenu sestru Lizavetu Ivanovu. Nakon izvršenog ubistva Raskoljnikov  ipak doživljava tešku grižu savesti i tu počinje da se odvija jedna psihološka drama: borba sa savešću i dvoboj sa istražiteljem Porfirijem Petrovičem. Nakon nekog vremena ipak priznaje ubistvo, dovodi sebe do pokajanja i predaje se sudu. Doživevši katarzu on oseća pobedu dobra nad zlim.
Završetak romana nas izveštava o sudbinama likova. Sonja prati Rodiona u Sibir. Dunja se iz ljubavi udaje za Rodionovog prijatelja Razumihina. Umire Pulherija Raskoljnikova, Rodionova majka. Raskoljnikov se razboleva. Nakon dugog bolovanja vraća se u život radostan i pun nade. Sedam preostalih godina, koliko još mora biti u Sibiru, čine mu se kratke zbog utehe pronadjene u hrišćanstvu i strpljivoj Sonjinoj ljubavi.

Raskoljnikov je pobunjenik protiv društva, njegovi činovi nisu samo motivisani njegovim shvatanjima etike, već i bedom koja ga okružuje, socijalnim zlom koje nagoni čoveka na zločin, ali on je ujedno i usamljenik koji se muči etickim i moralnim pitanjima. Svoju usamljenost prekida prijavljivanjem samog sebe vlastima, kaznom, odlaskom na robiju i pronalaženjem religije. Nasuprot razumnom i buntovnom Raskoljnikovu, u ime razuma Dostojevski postavlja smirenu i osećajnu Sonju Marmeladovu, koja kao prostitutka vrši zlocin na sebi, ali ne iz pobuda razuma, već iz osećaja ljubavi prema svojoj porodici koja može da preživi samo zato što ona trguje svojim telom.
Zašto je Raskoljnikov ubio staru lihvarku? Ocigledno da bi svoju porodicu spasio bede, poštedeo svoju sestru koja je, da bi mu pomogla da se školuje, bila spremna da se uda za jednog bogatog, ali surovog coveka. Ali on je izvršio ovo ubistvo i da  bi sebi dokazao da nije običan čovek koji poštuje moralne zakone koji su drugi stvorili, već sposoban da sam stvori sopstveni zakon i da snosi ogroman teret odgovornosti.Počinio je on ovo ubistvo i zato što je jedna od omiljenih ideja Dostojevskog bila da širenje materijalističkih ideja mora uništiti moralne vrednosti mladih i napraviti ubicu čak i od sasvim dobrog mladića koga bi nesrećni sticaj okolnosti lako mogao gurnuti u zločin.

 

Zločin i kazna je roman temeljen na poznatoj fabuli kriminalistickih romana. Dogadja se ubistvo i traži se ubica-ali mi od početka znamo ko je, zašto je ustvari ubio staru lihvarku i njenu sestru, pa počinje da nas zanima da li će se i kako otkriti ubistvo koje je Raskoljnikov počinio. Ubistvo nije počinjeno iz banalnog razloga bogaćenja, nego ga Raskoljnikov opravdava svojim altruizmom-na taj način on će pomoći celom društvu, njegovim siromašnim vršnjacima. Ni istražitelj u romanu nije običan dovitljivi policajac, nego je izvrstan poznavalac ljudske duše, i konstantnim razgovorima on pomalo steže obruč oko Raskoljnikova i ovaj naposletku popušta-priznaje zločin. Upravo to Dostojevskom daje priliku da savrseno psihološki okarakterise glavni lik, a to postiže mnogobrojnim monolozima Raskoljnikova kojeg proždire savest. On sada, nakon zločina, postavlja sebi mnoga etička i moralna pitanja. Ta njegova razmišljanja data su kroz njegove mnogobrojne monologe, kao i razgovore sa Porfirijem Petrovičem, Razumihinom i prostitutkom Sonjom Marmeladovom – koja ga svojom smirenošću i hrišćanskim podnošenjem patnji i iskrenim altruizmom vodi prema priznanju zločina. Završetak romana – odlazak na robiju sa Sonjom i Raskoljnikovo smirenje u veri – razrešuje mnoge idejne sukobe koje je mladi intelektualac doživeo.

Iva Burazor

Advertisements

, , , ,

9 komentara

Grof Monte Kristo

Dragi čitaoci, na početku bih želela da vam se izvinim što me nije bilo ovako dugo sa novim člankom, ali ako vam kažem da je to bilo zbog ispitnog roka, nadam se da ćete imati razumevanja. 🙂 Drugo izvinjenje sledi zbog toga što sam vam obećala da će naredna knjiga koju ću komentarisati biti „Lovac u raži“ Dž.D.Selindžera. Biću potpuno iskrena sa vama: knjigu sam čitala jako davno i nisam sigurna koliko je se dobro sećam, pa iz razloga da ne širim dezinformacije, odlučila sam se za drugu knjigu, koja mi je mnogo svežija u pamćenju a, nadam se da ćete se složiti sa mnom, i uzbudljivija za čitanje. U pitanju je stari, dobri klasik, „Grof Monte Kristo“ Aleksandra Dime oca.

„Grof Monte Kristo“ je neverovatna priča o osveti, mržnji, ljubavi i pravdi. Mnogo se može naučiti iz prilično obimne knjige, uvid u ljudsku prirodu i filozofiju, đto daje mogućnosti za dublje diskusije. „Grof Monte Kristo“ je klasična priča o mladiću po imenu Edmond Dantes, kome je učinjena nepravda od strane njegovih neprijatelja nakon čega je neosnovano bačen u tamnicu. Nakon što je pobegao, preuzima na sebe da se osveti onima koji su ga osudili. Pred kraj knjige, Dantes shvata, uz mnogo žaljenja, da postoje važnije stvari u životu od pukog isterivanja pravde i osvete.

Priča počinje u francuskom gradiću na obali Sredozemnog mora, gde je Edmond Dantes živeo. Bio je srećan, mlad, vereni čovek, koji je uskoro trebalo da postane kapetan trgovačkog broda, Faraona. Dva čoveka su ga prezirala, jedan zbog lepe verenice, a drugi zbog novostečenog čina kapetana. Oni su organizovali zaveru protiv njega i uspeli su da ga osude na zatvor, gde je i ostao 13 godina. U međuvremenu, njegov neprijatelj se oženio njegovom verenicom, i uz mnogo prevara i laži dospeo do visoke pozicije Grofa, koju su samo imućni mogli da steknu. Njegov drugi neprijatelj, koji mu je zavideo na položaju, ubrzo je postavljen za kapetana Faraona, a nakon raznih ulaganja je postao i veoma bogat. Edmondov otac, kojeg je mnogo voleo, je umro ne videvši ponovo svog sina.

Dok je bio u zatvoru, Edmond je bio osuđen na samicu. Ovo ga je skoro dovelo do ludila, čak je i pokušao da se ubije, pogotovo zato što je bio nevin. Nakon pet usamljenih i mučnih godina, ludi sveštenik Farija, još jedan nevin zatvorenik, prokopao je tunel do Dantesove ćelije. On je bio simboličan tip Dantesovog Spasitelja,ponovo mu pružajući nadu u životu. Uskoro su postali najbolji prijatelji i kopali su tunel zajedno. Sveštenik je bio star i mudar. Podučavao je Edmonda svemu što zna. Provodili su dane kopajući, dok je Edmond učio nauku, istoriju, matematiku i ostale stvari od značaja. Uskoro je i Edmond bio obrazovan. Jednog tragičnog dana, sveštenik je doživeo šlog i umro. Pre nego što je preminuo, poverio je Edmondu tajnu, lokaciju bogatstva njegovog mrtvog gospodara, blago o kojem nije moglo ni da se sanja. On je rekao Edmondu da ga koristi za dobrobit drugih i njegovu buduću sreću.

Kada je Edmond konačno pobegao, otišao je pravo na ostrvo Monte Kristo, našao blago i postao izuzetno bogat čovek. Potom je promenio ime u Grof Monte Kristo. Ipak, nakon što je saznao za smrt svog oca i da se njegova verenica preudala, skoro je potpuno pomerio pameću. Želeo je da njegovi neprijatelji pate koliko i on dok je bio u zatvoru. Ali dobrota u njemu ga je sprečila u tome. Umesto toga, on je odlučio da iskoristi svoje bogatstvo da popravi živote svojih prijatelja. Među njima je bio i njegov stari poslodavac, gospodin Morel. Morel je bezbroj puta zahtevao od tužioca da proglasi Edmonda nevinim, i brinuo je o Edmondovom ocu do njegove smrti. Zbog toga je Monte Kristo iskoristio svoje bogatstvo da spasi Morelovu kompaniju od bankrota. Takođe je i obezbedio miraz za Džuli, Morelovu ćerku, bez kojeg ne bi mogla da se uda za Emanuela, čoveka kojeg voli.

Monte Kristova želja za osvetom je na kraju postala toliko velika da on odbacuje sveštenikove savete i počinje da planira osvetu. Njegova surovost prelazi sve granice, u nadi da će postati imun na patnje drugih. Ubrzo se pretvara u bezosećajno stvorenje, bez ljubavi i sreće, koje je zamenio mržnjom i osvetom. Mogao je da prisustvuje najstrašnijoj surovosti, bez imalo saosećanja za svoju žrtvu. Sada se osećao spremnim da oslobodi svoj gnev na one koji su mu oduzeli svu sreću, nadu, radost i ljubav.

Grof je proputovao mnoge zemlje, upoznajući ljude i učeći o stvarima koje će dovesti do uspeha njegove zamisli. Njegove namere su ga na kraju odvele u Pariz, gde su oba njegova neprijatelja živela, kao i Emanuel i Džuli, koje je rešio da poseti. Videvči ih zajedno, grof je osetio duboku povezanost između njih, sreću i ljubav, nešto što je i on nekada imao. Kada se vratio kući, krenuo je da razmišlja o svojoj prošlosti. On je bio dobroćudan i čovek pun ljubavi, sa svetlom budućnošću pred sobom. Da nije otišao u zatvor, imao bi život kao Emanuel i Džuli. Život pun nade, radosti, sreće i ljubavi, nekoga o kome bi brinuo i sa kim bi provodio vreme. Nakon mnogo razmišljanja, grof nastavlja sa svojom zaverom. Na kraju knjige, kada se za sve osvetio (šta sve i kako? Pročitajte knjigu! :)), shvatio je koliko je razaranje i bedu izazvao. Jedino što je želeo čitav život je sreća, a sada ju je uništio drugima. Nakon svega se osetio potpuno beskorisno, poželevši da je živeo drugačiji život.

Na samom kraju knjige, Monte Kristo shvata da je arapska princeza, koju je otkupio iz zarobljeništva, jedina osoba koja mu ikada može doneti sreću. Tako on sa njom odlazi na neko nepoznato mesto, gde će provesti ostatak svog života na najsrećniji mogući način. I na kraju, grof je zaista našao sreću koja mu je izmicala iz ruku čitavog života.

Iako tragičan i tužan, „Grof Monte Kristo“ nas uči da osveta nije put ka miru i postizanju pravde. Ova priča osvaja um i potpuno prikazuje, u neverovatnim detaljima, priču o čoveku kojeg je uništilo zlo i potreba za osvetom, da bi na kraju shvatio svoju grešku i svu bedu koju je izazvao. „Grof Monte Kristo“ je zaista klasik koji vrlo rado preporučujem i u kojem će svako ko ga pročita uživati.

Toliko od mene za ovaj put, naredna knjiga jedna od mojih omiljenih, istinski klasik, „Zločin i kazna“ 🙂

Iva Burazor

, , , ,

18 komentara

%d bloggers like this: