Betmen | Buki Blog

Nolanova filmska čuda

Objavljeno od strane shubler pod Blockbuster, Film i poneka serija 24 decembra, 2010

Kristofer Nolan

Tama, beznađe, konfuzija, nepravda, izopačenost, nepredvidivost, jeza – samo su neki od elemenata svih sedam filmova Kristofera Nolana, američko-britanskog režisera koji na krajnje bizaran način uspeva da uvija inteligentne priče u blokbaster pakovanja uz vešto izbegavanje kompjuterskih tehnologija. On neće kriti da snima filmove pod uticajem drugih režisera, i neće negirati da pravi bioskopske hitove. Međutim, iako je danas gotovo nemoguće biti bez nečijeg uticaja prilikom stvaranja filma, to opet ne znači da je nemoguće biti originalan – to jeste vrlo teško, ali on je u tome ipak uspeo tokom trinaestogodišnje rediteljske karijere. Zbog toga je stvaranje svakog njegovog filma posebna priča.

Praćenje (Following, 1998)

Pod očiglednim uticajem noar žanra, i u nameri da izvrši njegovo oživljavanje, Nolan kreće u svoj prvi rediteljski poduhvat koji ostavlja odličan utisak na kritičare. „Praćenje“ je krimi-priča ispričana na krajnje neobičan način. Film je urađen u crno-beloj tehnici, atmosfera potpuno odgovara noar posleratnim filmovima, dok je ono specifično u njemu nelinearna naracija koja je u to vreme bila karakterisična za vrlo mali broj režisera (npr. Tarantinove „Petparačke priče“ ili Malikova „Tanka crvena linija“). Trajanje je takođe specifično – samo 70 minuta.

Razloga za ovako postavljenu realizaciju ima više, mada je ograničeni budžet (od šest hiljada dolara) bio presudan. Film je sniman godinu dana, i to samo vikendima (jer su glumci morali da rade na drugim poslovima radnim danima). Korišćeni su dostupno osvetljenje, stanovi Nolanove porodice i prijatelja, kao i napuštene londonske zgrade.

Ako zanemarimo sve tehničke aspekte ovog debija, ostaje mračna i misteriozna priča o mladom piscu koji prati nepoznate ljude kako bi dobio inspiraciju za roman. U svom poduhvatu upoznaje profesionalnog provalnika sa kojim kreće u voajerske obilaske praznih stanova širom Londona, i polako biva uvučen u igru iz koje je nemoguće pobeći. Lepotu ovom filmu daje nelinearno pripovedanje koje će postati Nolanov zaštitni znak, a koje gledaoca drži u neizvesnosti do samog kraja. „Praćenje“ je dobilo četiri nagrade, uključujući i nagradu za najbolju režiju na Međunarodnom filmskom festivalu u Njuportu.

Džeremi Teobald (Praćenje, 1998)

Memento (Memento, 2000)

Mnogi će da kažu da je u pitanju unapređena verzija „Praćenja“, i u tome neće puno pogrešiti. „Memento mori“, čuvena latinska izreka koju su generalima njihove sluge izgovarale pred velike bitke („Pomišljaj na smrt!“ ili „Seti se da ćeš umreti“), naziv je kratke priče koju je napisao Džonatan Nolan, mlađi brat Kristofera Nolana. Mladi režiser odlučuje da pretoči priču u scenario pod nazivom „Memento“, što može da se prevede kao „podsetnik“, ali i kao „pamti!“. Upravo u nazivu i leži sama priča – mladić koji ima amneziju pokušava da pronađe ubicu svoje supruge, i u tome mu pomažu ogromne količine poruka i fotografija koje prikuplja kao putokaze do rešenja.

„Memento“ je film koji pravi vrlo jasnu granicu između zapleta i priče, što je zasluga nelinearnog filmskog pripovedanja. U pitanju su dva scenska toka, jedan urađen u crno-beloj tehnici (što možemo shvatiti kao još jedan omaž noar žanru) koji obuhvata vrlo kratak vremenski period, i drugi u boji, podeljen na kratke fragmente koji se prikazuju unazad, odnosno obrnutom hronologijom. Oba zapleta susreću se u jednoj tački, a to je hronološki početak priče. Suština ovakvog načina filmskog pripovedanja je jasna – gledalac jednostavno mora da doživi radnju onako kako je doživljava glavni junak koji zbog amnezije nije u stanju da kratkoročno pamćenje prebaci u dugoročno. Nolan je ovako kompleksno postavljenom nelinearnom naracijom zagazio u nešto što su mnogi kritičari nazvali „postmodernizmom u savremenoj kinematografiji“.

Sam film dodatno su ojačali ubedljivi glumci – Gaj Pirs („Poverljivo iz L.A.“), i zvezde „Matriksa“, Keri En-Mos i Džo Pantoliano, koji gledaoca od početka do kraja drže u neizvesnosti oko toga da li uopšte postoji pozitivan lik u celoj priči. Upravo to je još jedan bitan element svih narednih Nolanovih filmova – nema dobrih likova, samo onih koje na kraju mrzimo manje i onih koje mrzimo više. Krajnji rezultat: pet nagrada za režiju i scenario, nominacija za Oskara za originalni scenario, i početak plodonosne saradnje sa mlađim bratom.

Gaj Pirs (Memento, 2000)

Insomnija (Insomnia, 2002)

Kako bi dokazao da nije „čudo sa jednim hit filmom“, u senci neverovatno uspešnog „Mementa“ Nolan odlučuje da napravi rimejk norveškog hita iz 1997. godine, filma „Insomnija“. U pitanju je noar triler koji umesto senki i tame koristi jaku svetlost i belu maglu kao lajtmotiv, ali i klasičan noar kriminalistički zaplet i prateće osobine glavnih junaka. Nije loše napomenuti da je glavnu ulogu u originalnoj verziji igrao Stelan Skarsgard, čuveni švedski glumac poznat po ulogama u filmovima „Dobri Vil Hanting“, „Dogvil“, „Pirati sa Kariba“ i „Anđeli i demoni“.

Bez nekog naročitog razloga (osim žanrovskog koji mu je očigledno vrlo blizak), Nolan odlučuje da napravi rimejk u kojem glavne uloge tumače Al Paćino, Robin Vilijams i Hilari Svonk. Sama priča na početku deluje jednostavno, ali se uz otkrivanje pojedinih detalja iz života glavnog junaka, i uz konstantan osećaj nesanice zbog stalne dnevne svetlosti na Aljasci, sve komplikuje i postaje napetije. Ukratko, dva detektiva iz Los Anđelesa dolaze u mali grad na Aljasci da pomognu oko istrage ubistva. Jedan od njih (Dormer, kojeg glumi Paćino) je kod kuće pod istragom zbog podmetanja dokaza, dok je njegov kolega istovremeno svedok u tom postupku. Sve se naglo pogoršava onda kada Dormer slučajno ubija kolegu tokom zasede na Aljasci. Tu počinje napeta psihološka igra između Dormera, ubice i lokalne policajke, koja pored nesanice polako razara glavnog lika.

Kristofer Nolan dobio je 2003. godine nagradu za režisera godine Londonskog udruženja filmskih kritičara, dok je film, koji je odlično ocenjen među kritičarima širom sveta, dostigao popularnost originalne, norveške verzije. Nolan je „Insomnijom“ zatvorio svoj noar period, dokazao se kao visoko kvalitetan režiser, i otvorio vrata filmskim poduhvatima u koje je retko ko smeo da se upusti.

Robin Vilijams i Al Paćino (Insomnija, 2002)

Betmen počinje (Batman Begins, 2005)

Kada je 1989. godine Tim Barton snimio dugo očekivanu (i prvu pravu) filmsku interpretaciju Betmena, niko nije očekivao da će iko ikada napraviti bolju verziju ovog strip junaka. Zašto je Betmen toliko zanimljiv za filmsku publiku? Od svog nastanka, on je jedini superheroj koji upravo to nije – nema nadčovečanske moći, ima puno mana i još više neprijatelja. Samim tim – idealan za stripove, ali i za kvalitetne filmove. Kao i mnogi drugi stripski junaci, vodi dva života koji su često u sukobu jedan s drugim. Nakon katastrofalnog završetka Vornerovog serijala tokom devedesetih godina, kompanija odlučuje da resetuje Betmena i stavi ga na raspolaganje zainteresovanim režiserima.

Ceo projekat počinje još 2003. godine, kao priča koju je napisao Dejvid Gojer, koji je zajedno sa Nolanom ubrzo sastavio i scenario. Od Nolana se očekivao drugačiji pristup Betmenu, i upravo s tim na umu on se upustio u povratak Betmena u filmski život. Kako je sam rekao, želeo je da se usmeri na poreklo glavnog lika, što je priča koju još niko nije ispričao. Istovremeno, želeo je da čovečnost i realizam budu osnova ove priče: „Betmenov svet je svet prizemljene stvarnosti. To će biti prepoznatljiva, savremena stvarnost u kojoj se izdiže neobičan, herojski lik .“

Polazna tačka za priču o poreklu i putovanjima Brusa Vejna bila je priča „Betmen: čovek koji pada“, u izdanju DC Comics-a. Ostatak priče dopunjen je avanturama iz epizoda „Betmen: duga Noć veštica“, „Betmen: mračna pobeda“ i „Betmen: prva godina“, koje su Gojer i Nolan takođe koristili i za nastavak filma. U skladu sa željom za realističnim likovima, za glavne negativce odabrani su likovi mafijaša Karmajna Falkonea, ludog psihijatra Džonatana „Strašila“ Krejna, i misterioznog Raz al Gula.

Naslovnu ulogu dobio je Kristijan Bejl, zvezda Spilbergovog „Carstva Sunca“ i filmova „Ekvilibrijum“ i „Mašinista“. Negativce su odigrali fantastični Kilijan Marfi, Lijam Nison, Tom Vilkinson i Ken Vatanabe, dok su preostale, ne manje bitne likove odigrali Morgan Frimen, Majkl Kejn, Geri Oldman, Rutger Hauer i Kejti Holms. „Betmen počinje“ bio je i početak neraskidive Nolanove saradnje sa Kejnom, Bejlom i Marfijem, koji će igrati u većini njegovih narednih filmova. Ovakvu, „all star“ glumačku postavu Nolan je želeo jer je inspiraciju za strukturu filma i za odabir glumaca dobio od čuvenog „Supermena“ Ričarda Donera iz 1978. godine. Da stvar bude zanimljivija, Nolan i Gojer angažovani su, redom, kao producent i scenarista filma „Supermen: čovek od čelika“ koji je planiran da bude završen 2012. godine.

„Betmen počinje“ bio je nominovan za Oskara 2006. godine, osvojio je tri Saturna (najbolji glumac, najbolji film i najbolji scenario) i jednu MTV filmsku nagradu, i bio nominovan još 37 puta na raznim filmskim festivalima. Danas, pored nastavka, ima status kultnog filma koji se vrlo visoko rangira na svim listama najboljih filmova svih vremena.

Kristijan Bejl (Betmen počinje, 2005)

Prestiž (The Prestige, 2006)

Godine 2006. Kristoferu Nolanu ponovo se pridružuje brat na pisanju scenarija, ovog puta po romanu „Prestiž“ Kristofera Prista iz 1955. godine. Nolan odlučuje da se drži već isprobanog nelinearnog pripovedanja, ali i glumaca sa kojima je već sarađivao (Majkl Kejn i Kristijan Bejl).

„Prestiž“ je prvi Nolanov film čija radnja je smeštena u prošlost, konkretno na kraj devetnaestog veka. Junaci priče su Robert Engier (Hju Džekmen) i Alfred Borden (Bejl), mađioničari i večiti suparnici čiji rivalitet raste do apsolutne destrukcije svega što su stvorili, uključujući i njihove najbliže. Realizacija zapleta je slična onoj iz „Mementa“, nelinearna je i ima dva toka – jedan se odvija neposredno pred kraj priče, drugi se putem flešbekova osvrće na istorijat rivaliteta među nekadašnjim prijateljima. Oba toka spajaju se na samom kraju, čija nepredvidivost nema apsolutno nikakve granice. Kristofer Prist, autor romana, je nakon gledanja filma rekao da mu je krivo što se on nije setio takvog završetka.

Ono što je našoj publici sigurno zanimljivo u „Prestižu“, to je pojavljivanje Nikole Tesle kao vrlo bitnog činioca u ovoj fantastičnoj priči. Teslin lik, kojeg je solidno odigrao Dejvid Bouvi, jasna je poruka o opasnostima koje može da izazove zloupotreba nauke zarad ličnih opsesija. Takođe, posebnu lepotu filmu daju neka od najvećih Teslinih otkrića, što u vizuelnom pogledu „Prestiž“ čini vrlo zanimljivim i živopisnim filmom. Nije potrebno naglašavati ogromnu količinu trikova, koja gledaocu omogućava da istovremeno gleda i film i mađioničarski nastup.

Pored pomenutih glumaca, u filmu se još pojavljuju i Skarlet Johanson, Rebeka Hol i Endi Serkis, koji je odlično odglumio Teslinog asistenta. „Prestiž“ je nominovan za dva Oskara, dok je Nolan dobio Empire nagradu za režiju 2007. godine.

Hju Džekmen i Endi Serkis (Prestiž, 2006)

Mračni vitez (The Dark Knight, 2008)

Posao oko nastavka stare-nove sage o Betmenu bio je sve samo ne jednostavan, a razloga za to je više. Prvo, istorija filmskih nastavaka nam govori o tome da je senka prvog dela mnogo veća nego što to izgleda, a primera za to je mnogo, uključujući i Bartonov „Povratak Betmena“ (koji, doduše nije toliko loš kao Šumaherovo konačno upropašćavanje ovog serijala). Drugo, bilo je potrebno naći nekoga za ulogu Džokera, ko bi istovremeno bio najbliži najmračnijim stripovskim interpretacijama, ali i roli Džeka Nikolsona iz 1989. godine. Nije loše napomenuti da je Nikolson za ovu ulogu imao četiri nominacije (BAFTA, Zlatni globus, Saturn, Američka nagrada za komedije). Treće, i možda najbitnije, u poplavi ekranizacija DC Comics i Marvel junaka i njihovih nastavaka (Spajdermen, X-Men, Fantastična četvorka, Supermen, Neverovatni Hulk, Derdevil, Helboj, Ajronmen), bilo je vrlo teško u životu održati novu Betmenovu sagu.

Priča je rezultat vrlo kompleksnog i sveobuhvatnog istraživanja najmračnijih interpretacija Betmenovih avantura, od kojih je Gojer izabrao već pomenuti serijal „Duga Noć veštica“, dok je Džonatan Nolan, koji je radio na scenariju, predložio da lik Džokera bude zasnovan na prvom pojavljivanju u stripu 1940. godine. Za lik Džokera konsultovan je i jedan od njegovih tvoraca, Džeri Robinson. Zbog posebno mračne note koju Džoker daje celoj priči, Kristofer Nolan rešio je da ne pruža nikakve elemente o njegovom poreklu, i pritom ga definiše kao „apsolutnog“ – potpuno je formiran i ulazi u priču eksplozivno, baš kao u stripu. Dijalog u kojem Džoker objašnjava da svako može da bude kao on u odgovarajućim okolnostima, preuzet je iz epizode „Ubistveni vic“ koju je napisao čuveni Alan Mor, autor nekih od najboljih stripova svih vremena (V kao Vendeta, Nadzirači, Iz Pakla, Liga neobičnih džentlmena). Drugi bitan lik u filmu je Harvi Dent, i on simbolizuje neuspeh i konačnu propast borbe za pravdu. On je, za razliku od Džokera, obrađen u potpunosti, od uspona do dramatičnog pada i kompletne transformacije. Moglo bi se reći da veliku ulogu u filmu ima sam Gotam Siti, i Nolan nije krio ovu činjenicu jer mu je glavna filmska inspiracija bio čuveni film „Vrelina“. Nolan je po pitanju filma bio vrlo precizan, i okarakterisao ga je kao „eskalaciju“ u odnosu na prvi deo, uz naglasak da „stvari treba da se pogoršaju pre nego što postanu bolje“. Stoga, pravi kraj priče možemo da očekujemo tek u trećem delu, koji je planiran za leto 2012. godine.

Značaj „Mračnog viteza“ leži u složenoj dekonstrukciji nasilja izazvanog ludilom, nasilja koje je svojstveno trenutnoj stvarnosti, i odgovora na to nasilje, koji često prevazilazi moralne okvire i postaje nesrazmeran. O vezi stripa i fenomena osvete Nolan je rekao sledeće: „Kao što znamo, u stripovima postoji jedna fascinantna ideja da Betmenovo prisustvo u Gotamu u stvari privlači kriminalce u taj grad, privlači ludilo. Kada se bavite diskutabilnim problemom uzimanja pravde u svoje ruke, morate na kraju da se zapitate čemu to vodi? To je ono što lik Betmena čini tako mračnim, njegova želja za osvetom.“ Priču o Mračnom vitezu mnogi kritičari su shvatili kao alegoriju borbe protiv terorizma, u kojoj po pravilu uvek nastradaju nevini, i u kojoj, nažalost, granica između dobrih i loših postepeno bledi do neprepoznatljivosti.

Glumačku postavu čini veći deo ekipe iz prvog filma, uz jednu izmenu (Megi Gilenhal) i dva pojačanja (Hit Ledžer i Aron Ekhart). Ukratko, devedeset posto filma je Hit Ledžer u ulozi života koju je izveo kroz nesvakidašnju i čudesnu interpretaciju Džokera koja nikoga ne može da ostavi ravnodušnim. Nadmašivši utisak koji je ostavio Nikolson, Ledžer je pomerio standarde i vratio Džokera u život kroz najmračniju dramatizaciju ovog stripskog antijunaka ikada. Ubedljivost mu je na kraju donela Oskara za najbolju sporednu ulogu, ali ga je prerana smrt sprečila da doživi taj trenutak. Ledžer je umro šest meseci pre premijere filma, i zahvaljujući jedinstvenoj zaostavštini koju je ovom ulogom ostavio iza sebe, Nolan je odlučio da lik Džokera ne vraća u treći, i najverovatnije poslednji deo ove filmske sage. U svakom slučaju, tri stvari su sigurne – ovo je najbolji Nolanov film, najbolji film o Betmenu i najbolji film o superheroju ikada snimljen.

Hit Ledžer (Mračni vitez, 2008)

Početak (Inception, 2010)

„Največa pljačka mozga“ u istoriji kinematografije dešava se upravo 2010. godine u bioskopima širom sveta. Nolan je definitivno podlegao zahtevima za ugradnju CGI elemenata u svoj film, ali, za razliku od prevrtanja šlepera koje je u „Mračnom vitezu“ bilo fizički izvodljivo, okretanje celog jednog grada naopako ipak je malo teži posao koji prosto vapi za kvalitetnom kompjuterskom podrškom. Upravo ovaj izazov naterao je Nolana da nam pruži nešto potpuno novo – visokotehnološki psihološki triler sa originalnom pričom koji će provozati gledaoca kroz „više slojeva (ne)stvarnosti.“

Dominik Kob (Leonardo Dikaprio) je stručnjak za izvlačenje poslovnih tajni iz podsvesti drugih ljudi, u koje ulazi kroz snove uz pomoć posebne tehnologije i malog tima saradnika. Međutim, Kob ima jedan veliki problem, ne može da se vrati u zemlju kako bi video svoju decu. Jedna od njegovih „žrtava“ nudi mu nešto posebno – mogućnost da se vrati svojoj deci u zamenu za najteži mogući zadatak. Umesto krađe tajni iz podsvesti, treba da izvrši „usađivanje“ (inception) ideje koja će promeniti žrtvinu odluku vezanu za kompaniju koju treba da nasledi od oca. Tu počinje avantura kroz tuđe snove, vizuelno besprekorna i prepuna frojdovskih poruka. „Početak“ je u vizuelnom pogledu film za ljubitelje svih akciono-fantastičnih žanrova i podžanrova, od „Odiseje u svemiru 2001“ do „Matriksa“.

Kad su u pitanju značenje i skrivene poruke, o tome već postoji beskonačan broj teorija, od kojih je možda najzanimljivija ona da je u pitanju priča o odnosu između režisera i filma. Dodatna pitanja otvara sam kraj, odnosno odsustvo klasičnog filmskog kraja. U svakom slučaju, svako može da otkrije neko novo, njemu blisko značenje koje „Početak“ nosi sa sobom. Svakako je u pitanju film koji treba pogledati s vremena na vreme. Ozbiljna tumačenja ćemo da ostavimo stručnjacima.

Pored Dikaprija, u ne manje bitnim ulogama pojavljuju se Nolanu već poznati Ken Vatanabe, Majkl Kejn i Kilijan Marfi, kao i Džozef Gordon-Levit, Elen Pejdž i Tom Berindžer. „Početak“ je već pokupio nekoliko nagrada i više nominacija, a one najvažnije ćemo da dočekamo sledeće godine.

Leonardo Dikaprio (Početak, 2010)

Ako zanemarimo rasprave o umetničkoj vrednosti Nolanovih filmova, ostaje nam jedna činjenica – dok gledamo njegova dela ubeđeni u to da polako shvatamo kakve psihološke igre njegovi likovi igraju, do samog kraja potpuno smo nesvesni toga da se Nolan od početka igrao upravo našim umovima.

Od Mračnog viteza kinematografije tek treba da dobijemo ono najbolje.

Ivan D.