Grof Monte Kristo

Dragi čitaoci, na početku bih želela da vam se izvinim što me nije bilo ovako dugo sa novim člankom, ali ako vam kažem da je to bilo zbog ispitnog roka, nadam se da ćete imati razumevanja. 🙂 Drugo izvinjenje sledi zbog toga što sam vam obećala da će naredna knjiga koju ću komentarisati biti „Lovac u raži“ Dž.D.Selindžera. Biću potpuno iskrena sa vama: knjigu sam čitala jako davno i nisam sigurna koliko je se dobro sećam, pa iz razloga da ne širim dezinformacije, odlučila sam se za drugu knjigu, koja mi je mnogo svežija u pamćenju a, nadam se da ćete se složiti sa mnom, i uzbudljivija za čitanje. U pitanju je stari, dobri klasik, „Grof Monte Kristo“ Aleksandra Dime oca.

„Grof Monte Kristo“ je neverovatna priča o osveti, mržnji, ljubavi i pravdi. Mnogo se može naučiti iz prilično obimne knjige, uvid u ljudsku prirodu i filozofiju, đto daje mogućnosti za dublje diskusije. „Grof Monte Kristo“ je klasična priča o mladiću po imenu Edmond Dantes, kome je učinjena nepravda od strane njegovih neprijatelja nakon čega je neosnovano bačen u tamnicu. Nakon što je pobegao, preuzima na sebe da se osveti onima koji su ga osudili. Pred kraj knjige, Dantes shvata, uz mnogo žaljenja, da postoje važnije stvari u životu od pukog isterivanja pravde i osvete.

Priča počinje u francuskom gradiću na obali Sredozemnog mora, gde je Edmond Dantes živeo. Bio je srećan, mlad, vereni čovek, koji je uskoro trebalo da postane kapetan trgovačkog broda, Faraona. Dva čoveka su ga prezirala, jedan zbog lepe verenice, a drugi zbog novostečenog čina kapetana. Oni su organizovali zaveru protiv njega i uspeli su da ga osude na zatvor, gde je i ostao 13 godina. U međuvremenu, njegov neprijatelj se oženio njegovom verenicom, i uz mnogo prevara i laži dospeo do visoke pozicije Grofa, koju su samo imućni mogli da steknu. Njegov drugi neprijatelj, koji mu je zavideo na položaju, ubrzo je postavljen za kapetana Faraona, a nakon raznih ulaganja je postao i veoma bogat. Edmondov otac, kojeg je mnogo voleo, je umro ne videvši ponovo svog sina.

Dok je bio u zatvoru, Edmond je bio osuđen na samicu. Ovo ga je skoro dovelo do ludila, čak je i pokušao da se ubije, pogotovo zato što je bio nevin. Nakon pet usamljenih i mučnih godina, ludi sveštenik Farija, još jedan nevin zatvorenik, prokopao je tunel do Dantesove ćelije. On je bio simboličan tip Dantesovog Spasitelja,ponovo mu pružajući nadu u životu. Uskoro su postali najbolji prijatelji i kopali su tunel zajedno. Sveštenik je bio star i mudar. Podučavao je Edmonda svemu što zna. Provodili su dane kopajući, dok je Edmond učio nauku, istoriju, matematiku i ostale stvari od značaja. Uskoro je i Edmond bio obrazovan. Jednog tragičnog dana, sveštenik je doživeo šlog i umro. Pre nego što je preminuo, poverio je Edmondu tajnu, lokaciju bogatstva njegovog mrtvog gospodara, blago o kojem nije moglo ni da se sanja. On je rekao Edmondu da ga koristi za dobrobit drugih i njegovu buduću sreću.

Kada je Edmond konačno pobegao, otišao je pravo na ostrvo Monte Kristo, našao blago i postao izuzetno bogat čovek. Potom je promenio ime u Grof Monte Kristo. Ipak, nakon što je saznao za smrt svog oca i da se njegova verenica preudala, skoro je potpuno pomerio pameću. Želeo je da njegovi neprijatelji pate koliko i on dok je bio u zatvoru. Ali dobrota u njemu ga je sprečila u tome. Umesto toga, on je odlučio da iskoristi svoje bogatstvo da popravi živote svojih prijatelja. Među njima je bio i njegov stari poslodavac, gospodin Morel. Morel je bezbroj puta zahtevao od tužioca da proglasi Edmonda nevinim, i brinuo je o Edmondovom ocu do njegove smrti. Zbog toga je Monte Kristo iskoristio svoje bogatstvo da spasi Morelovu kompaniju od bankrota. Takođe je i obezbedio miraz za Džuli, Morelovu ćerku, bez kojeg ne bi mogla da se uda za Emanuela, čoveka kojeg voli.

Monte Kristova želja za osvetom je na kraju postala toliko velika da on odbacuje sveštenikove savete i počinje da planira osvetu. Njegova surovost prelazi sve granice, u nadi da će postati imun na patnje drugih. Ubrzo se pretvara u bezosećajno stvorenje, bez ljubavi i sreće, koje je zamenio mržnjom i osvetom. Mogao je da prisustvuje najstrašnijoj surovosti, bez imalo saosećanja za svoju žrtvu. Sada se osećao spremnim da oslobodi svoj gnev na one koji su mu oduzeli svu sreću, nadu, radost i ljubav.

Grof je proputovao mnoge zemlje, upoznajući ljude i učeći o stvarima koje će dovesti do uspeha njegove zamisli. Njegove namere su ga na kraju odvele u Pariz, gde su oba njegova neprijatelja živela, kao i Emanuel i Džuli, koje je rešio da poseti. Videvči ih zajedno, grof je osetio duboku povezanost između njih, sreću i ljubav, nešto što je i on nekada imao. Kada se vratio kući, krenuo je da razmišlja o svojoj prošlosti. On je bio dobroćudan i čovek pun ljubavi, sa svetlom budućnošću pred sobom. Da nije otišao u zatvor, imao bi život kao Emanuel i Džuli. Život pun nade, radosti, sreće i ljubavi, nekoga o kome bi brinuo i sa kim bi provodio vreme. Nakon mnogo razmišljanja, grof nastavlja sa svojom zaverom. Na kraju knjige, kada se za sve osvetio (šta sve i kako? Pročitajte knjigu! :)), shvatio je koliko je razaranje i bedu izazvao. Jedino što je želeo čitav život je sreća, a sada ju je uništio drugima. Nakon svega se osetio potpuno beskorisno, poželevši da je živeo drugačiji život.

Na samom kraju knjige, Monte Kristo shvata da je arapska princeza, koju je otkupio iz zarobljeništva, jedina osoba koja mu ikada može doneti sreću. Tako on sa njom odlazi na neko nepoznato mesto, gde će provesti ostatak svog života na najsrećniji mogući način. I na kraju, grof je zaista našao sreću koja mu je izmicala iz ruku čitavog života.

Iako tragičan i tužan, „Grof Monte Kristo“ nas uči da osveta nije put ka miru i postizanju pravde. Ova priča osvaja um i potpuno prikazuje, u neverovatnim detaljima, priču o čoveku kojeg je uništilo zlo i potreba za osvetom, da bi na kraju shvatio svoju grešku i svu bedu koju je izazvao. „Grof Monte Kristo“ je zaista klasik koji vrlo rado preporučujem i u kojem će svako ko ga pročita uživati.

Toliko od mene za ovaj put, naredna knjiga jedna od mojih omiljenih, istinski klasik, „Zločin i kazna“ 🙂

Iva Burazor