Distopija (1)

distopija (grč. dis ne, tópos mesto) najgori od svih svetova; protivno utopiji; negativna utopija.

Utopija i distopija, kao „lice i naličje istog književnog žanra“ (Krišan Kumar), oduvek su izazivali radoznalost i strahopoštovanje kod čitalačke publike, a posebno tokom zlatnih godina ovih pravaca, od kraja 19. do prve polovine 20. veka. Razni svetski događaji uticali su na to da se ova dva pravca međusobno smenjuju i neprestano dopunjuju, ali je zanimljiva činjenica da je distopija ostavila mnogo veći trag u kinematografiji.

Distopiju kao književni pravac teško je razumeti ako je posmatramo van društvenih tokova u kojima je nastajala. Zbog toga ona nije jedna i univerzalna, već je višeslojna i višeuzročna. Dok pojedini autori, uglavnom socijalističkih uverenja, teže prikazivanju sve većih klasnih razlika kao glavnog uzroka propasti budućeg društva, drugi kritikuju industrijalizaciju, a treći konzumerizam. S druge strane, pojedini autori baziraće svoje distopijske konstrukcije na strukturi društva i načinu funkcionisanja vlasti, neki će se usmeriti na (post)apokaliptične vizije planete, a ostali će staviti korporacije za glavnog kontrolora kompletnog društva. Svim ovim vizijama zajednički je, pak, jedan element. To je degradacija ličnosti do stepena dehumanizacije, kroz sistem sveobuhvatne kontrole. Kako će taj sistem da funkcioniše, to je pitanje kojim se bavi sam autor, a da li će pojedinac da doživljava taj sistem kao distopiju, to je pitanje na koje je nemoguće dati odgovor, jer „distopija jednog čoveka može da bude utopija za drugog“.

Pre Velsa i posle Velsa

Ko je Otac distopije? Prve književne obrise distopije pružio je 1863. godine Žil Vern u romanu „Pariz u 20. veku“, a prve konkretne romane na tu temu napisali su Ignjacijus Doneli i Judžin Rihter. Prvi je 1890. godine napisao „Cezarov stub: priča o 20. veku“, a drugi 1891. godine „Prizore socijalističke budućnosti“.

Herbert Džordž Vels, kao socijalista i neko ko je verovao u ideju svetske države, pružio je možda najbolje romane u okviru talasa utopijske literature zajedno sa svojim kolegama, takođe socijalistima, koji su budućnost čovečanstva „oslikavali živim bojama“. Međutim, Vels se takođe usudio da budućnost oboji i crnom bojom. U „Vremeplovu“, 1895. godine parodirao je socijalizam i njegove klasne razlike kroz viziju Morloka i Eloja kao jedine dve klase daleke budućnosti. U sličnom tonu nastavio je romanom „Kad se spavač probudi“ 1899. godine, ali je ostao dosledan i naučno-fantastičnoj utopiji i kritici tehnološkog napretka (Nevidljivi čovek, Rat svetova, Savremena utopija). U romanu „Prvi ljudi na Mesecu“ 1901. godine, Vels pruža čitaocu priliku da selenitsku civilizaciju posmatra podjednako kao utopiju i kao distopiju. Zbog svojih vizija budućnosti, bio je meta napada mnogih pisaca, a najviše onih koji su iz njegove imaginacije crpeli samo ono najbolje za svoja dela.

Vremeplov (1895), prvo izdanje romana

Od Verna i Velsa, distopija je sasvim jasno svoje mesto zauzela u naučno-fantastičnom žanru – ipak je u pitanju vizija budućnosti, doduše ne baš najsvetlija i ohrabrujuća. Zato je i bilo logično očekivati da će distopijski elementi na velikom platnu biti upakovani u SF postere koji će primamiti publiku u bioskope. Upravo to je i uradio Žorž Melije 1902. godine, kada je snimio čuveni „Put na Mesec“ koji je minimalno zasnovan na Vernovom romanu „Od Zemlje do Meseca“ i Velsovom „Prvi ljudi na Mesecu“. Bez distopijskih elemenata, i praktično bez narativne filmske tehnike, ovaj „prvi SF spektakl“ otvorio je vrata budućim ekranizacijama koje će do danas više puta potvrđivati kako je suština distopije preteška za gledaoca, jer on želi spektakl, a ne sociološku analizu budućeg društva. Naravno, i u kinematografiji postoje izuzeci, pa će o njima i biti najviše reči u ovom tekstu. Godine 1919. snimljena je i prva prava, istoimena adaptacija Velsovog romana „Prvi ljudi na Mesecu“, a 1964. godine i druga, međutim nijedan od tih filmova nije ostavio bitniji trag u filmskoj umetnosti. Kad je u pitanju ekranizacija „Vremeplova“, prvi film, iz 1961. godine sa Rodom Tejlorom u glavnoj ulozi, dobio je Oskara za specijalne efekte, dok je drugi, sa Gajom Pirsom, iz 2002. godine, bio nominovan za najbolju šminku.

Put na Mesec (1902), originalni plakat

Još jedan socijalista ostavio je neizbrisiv trag u distopijskoj literaturi. Džek London je 1907. godine u „Gvozdenoj peti“ pružio hronologiju razvoja tiranije u Sjedinjenim Državama, i za razliku od dotadašnje prakse kritikovanja tehnološkog napretka, usmerio se na društveno-političke promene koje nam donosi budućnost. Dve godine kasnije, Edvard Morgan Forster svoju kratku priču „Kad se mašina zaustavi“, u kojoj je budućnost dehumanizovana i automatizovana, a osnovu crpi iz postojanja svetske države, opisuje kao „protivudarac rajevima H. Dž. Velsa“. Upravo ovaj period obeležili su neprekidni napadi na „velsijansku utopiju“, iz čega su proistekla tri možda najbolja distopijska romana ikad napisana. Da ironija bude veća, upravo autori o kojima će biti reči u drugom delu, Velsu duguju najviše za svoja dela.

Metropolis

Iako je dvadesete godine prošlog veka obeležio dramatičan uvod u progresivnu distopijsku literaturu (Zamjatin), pravu prekretnicu na polju kinematografije napravio je prvi pravi (i po mnogima, najbolji) distopijski film, „Metropolis“.

Metropolis (1927), originalni plakat

Na samom vrhuncu nemačkog ekspresionizma, Fric Lang je 1927. godine snimio najskuplji i najkompleksniji nemi film ikada, i tako pomerio standarde naučnofantastičnog žanra i filma uopšte. Radnja „Metropolisa“ smeštena je u futurističku urbanu distopiju, u kojoj je društvo podeljeno na dve klase – radničku i upravljačku. Gradom upravlja bogati industrijalac čiji sin se zaljubljuje u devojku koja predvodi radničku klasu u borbi za veća prava. Iako u sebi nosi klasičan zaplet, simbolizam šire priče i konteksta (impozantna arhitektura vidljivog Metropolisa i nevidljivi satni mehanizam ispod njega) u kojima se zaplet dešava, govore o Langovoj fanatičnoj posvećenosti suštinskoj analizi kapitalizma i njegovih nedostataka.

Metropolis (1927), scena iz filma

Originalnost vizuelnog stila „Metropolisa“ delo je Eugena Šuftana, koji je izradio makete grada koje su kasnije bile inspiracija za „Ratove zvezda“ i „Istrebljivača“. Grandioznost filma dodatno su utvrdili neverovatno veliki budžet, preko hiljadu statista, epska muzika, i trajanje (originalna verzija trajala je preko 210 minuta). Scenario za „Metropolis“ Fric Lang napisao je 1924. godine zajedno sa svojom suprugom Teom von Harbou, koja ga je 1926. godine pretočila u roman.

Nastaviće se…

, , ,

  1. Ostavite komentar

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: