shubler

Precise

Početna stranica: http://shubler.wordpress.com

Uspon Mračnog viteza (The Dark Knight Rises)

“Zašto padamo? Da bismo naučili kako da ustanemo.” Misao iz prvog dela sada kompletirane filmske trilogije o Betmenu na najbolji način je predvidela tok ove osvežene, ponovo započete priče o Mračnom vitezu čiji završni čin se ovih dana prikazuje u bioskopima. Da li je osmogodišnja avantura Kristofera Nolana okončana na epski način, to ostaje na publici da odluči. Na ono bitnije pitanje već imamo odgovor – pričao o novom Betmenu je završena.

Kao i u prva dva dela, Kristofer Nolan (Cristopher Nolan) započeo je celokupnu zamisao razvojem scenarija koji je pisao zajedno sa bratom Džonatanom (Jonathan Nolan) i dugogodišnjim saradnikom Dejvidom Gojerom (David S. Goyer). Uspon Mračnog viteza bio je zamišljen kao završni čin ove trilogije i u tom pravcu je scenario usmeren. Radnja se odigrava osam godina nakon događaja iz Mračnog viteza, i u priču su uvedeni likovi Seline Kajl (Selina Kyle) i Bejna (Bane) koje glume En Hetavej (Anne Hathaway) i Tom Hardi (Tom Hardy), kao i ne manje važni likovi Džona Blejka (John Blake) kojeg tumači Džozef Gordon-Levit (Joseph Gordon-Levitt) i Mirande Tejt (Miranda Tate) koju glumi Marion Kotijar (Marion Cotillard). U pitanju su dobro poznati likovi iz bogate mitologije Betmenovog sveta.

Centralni negativac, Bejn, kao uragan od sumorno monolitnog Gotama pravi još mračniju scenografiju koja uz poneku vanredno brutalnu scenu daje Usponu crtu koja u prethodnim filmovima nije viđena. Nabildovani zlikovac sprovodi svoj genijalni plan do najsitnijeg detalja, kroz etape koje po intenzitetu daleko premašuju jedna drugu kako se plan bliži vrhuncu. To bi, na neki način, bio Nolanov omaž osmogodišnjem radu na trilogiji i pokušaj da se ispune očekivanja publike. Samo izvođenje lika ipak ostavlja utisak nedovršenosti zbog nedostatka izraza lica koji bi pratili govor.

S druge strane, lik Seline Kajl uspeo je zahvaljujući (neočekivanoj) interpretaciji Hetavejeve, da ukrade apsolutno svaku scenu u kojoj se pojavljuje, što je filmu dalo dozu neophodnog humora koji je pratio i prethodne delove. Majkl Kejn (Michael Caine) drugi je glumac koji je ostavio impresivan utisak, dajući filmu emotivnost koja odgovara završetku jedne epske priče kao što je ova o Betmenu. Uz muzičku podlogu Hansa Cimera (Hans Zimmer) emocije nisu mogle da prođu nezapaženo.

Kao i u prethodnim delovima, pojavljuju se nezaobilazni načelnik policije Gordon kojeg tumači Geri Oldman (Gary Oldman) i predsednik kompanije Vejn Lušijus Foks (Lucius Fox) kojeg igra Morgan Frimen (Morgan Freeman). Pored njih, tu su i drugi likovi iz prethodnih delova, kao i par sporednih negativaca koji se prvi put pojavljuju. Sve u svemu, splet raznovrsnih i međusobno povezanih likova čiji postupci su samo niti u kompleksnoj priči koja uspeva da zatvori krug koji je Nolan započeo pisanjem scenarija za film Betmen počinje (Batman Begins) 2005. godine.

Na kraju, kao i uvek, u centru priče je Gotam Siti, po treći put poprište sukoba i mesto koje je toliko puta bacano na kolena da je neko s pravom postavio duhovito pitanje: “Ko je lud da i dalje tamo živi?” Bez ulaženja u detalje o priči, Uspon Mračnog viteza je svakako film koji treba pogledati bez obzira na predznanje (čak i ako niste gledali prethodne delove, posle trećeg ćete to poželeti da uradite).

Nolan je svakako uspeo da stvori novog i jedinstvenog Betmena. Uspeo je i da ispriča jednu veličanstvenu priču u kojoj se naziru fragmenti originalnih scenarija odabranih stripova o ovom junaku. Mračnog viteza smestio je među ljude i istovremeno ga izolovao od ljudi bez oduzimanja bilo čega ljudskog u njemu. Dao nam je Betmena kakvog su svi želeli da vide na velikom platnu, a možda i u stvarnosti. I najvažnije, dao nam je materijal koji će drastično da poboljša kvalitet novogodišnjeg televizijskog programa narednih godina.

Šubler

3 komentar

Nolanova filmska čuda

Kristofer Nolan

Tama, beznađe, konfuzija, nepravda, izopačenost, nepredvidivost, jeza – samo su neki od elemenata svih sedam filmova Kristofera Nolana, američko-britanskog režisera koji na krajnje bizaran način uspeva da uvija inteligentne priče u blokbaster pakovanja uz vešto izbegavanje kompjuterskih tehnologija. On neće kriti da snima filmove pod uticajem drugih režisera, i neće negirati da pravi bioskopske hitove. Međutim, iako je danas gotovo nemoguće biti bez nečijeg uticaja prilikom stvaranja filma, to opet ne znači da je nemoguće biti originalan – to jeste vrlo teško, ali on je u tome ipak uspeo tokom trinaestogodišnje rediteljske karijere. Zbog toga je stvaranje svakog njegovog filma posebna priča.

Praćenje (Following, 1998)

Pod očiglednim uticajem noar žanra, i u nameri da izvrši njegovo oživljavanje, Nolan kreće u svoj prvi rediteljski poduhvat koji ostavlja odličan utisak na kritičare. “Praćenje” je krimi-priča ispričana na krajnje neobičan način. Film je urađen u crno-beloj tehnici, atmosfera potpuno odgovara noar posleratnim filmovima, dok je ono specifično u njemu nelinearna naracija koja je u to vreme bila karakterisična za vrlo mali broj režisera (npr. Tarantinove “Petparačke priče” ili Malikova “Tanka crvena linija”). Trajanje je takođe specifično – samo 70 minuta.

Razloga za ovako postavljenu realizaciju ima više, mada je ograničeni budžet (od šest hiljada dolara) bio presudan. Film je sniman godinu dana, i to samo vikendima (jer su glumci morali da rade na drugim poslovima radnim danima). Korišćeni su dostupno osvetljenje, stanovi Nolanove porodice i prijatelja, kao i napuštene londonske zgrade.

Ako zanemarimo sve tehničke aspekte ovog debija, ostaje mračna i misteriozna priča o mladom piscu koji prati nepoznate ljude kako bi dobio inspiraciju za roman. U svom poduhvatu upoznaje profesionalnog provalnika sa kojim kreće u voajerske obilaske praznih stanova širom Londona, i polako biva uvučen u igru iz koje je nemoguće pobeći. Lepotu ovom filmu daje nelinearno pripovedanje koje će postati Nolanov zaštitni znak, a koje gledaoca drži u neizvesnosti do samog kraja. “Praćenje” je dobilo četiri nagrade, uključujući i nagradu za najbolju režiju na Međunarodnom filmskom festivalu u Njuportu.

Džeremi Teobald (Praćenje, 1998)

Memento (Memento, 2000)

Mnogi će da kažu da je u pitanju unapređena verzija “Praćenja”, i u tome neće puno pogrešiti. “Memento mori”, čuvena latinska izreka koju su generalima njihove sluge izgovarale pred velike bitke (“Pomišljaj na smrt!” ili “Seti se da ćeš umreti”), naziv je kratke priče koju je napisao Džonatan Nolan, mlađi brat Kristofera Nolana. Mladi režiser odlučuje da pretoči priču u scenario pod nazivom “Memento”, što može da se prevede kao “podsetnik”, ali i kao “pamti!”. Upravo u nazivu i leži sama priča – mladić koji ima amneziju pokušava da pronađe ubicu svoje supruge, i u tome mu pomažu ogromne količine poruka i fotografija koje prikuplja kao putokaze do rešenja.

“Memento” je film koji pravi vrlo jasnu granicu između zapleta i priče, što je zasluga nelinearnog filmskog pripovedanja. U pitanju su dva scenska toka, jedan urađen u crno-beloj tehnici (što možemo shvatiti kao još jedan omaž noar žanru) koji obuhvata vrlo kratak vremenski period, i drugi u boji, podeljen na kratke fragmente koji se prikazuju unazad, odnosno obrnutom hronologijom. Oba zapleta susreću se u jednoj tački, a to je hronološki početak priče. Suština ovakvog načina filmskog pripovedanja je jasna – gledalac jednostavno mora da doživi radnju onako kako je doživljava glavni junak koji zbog amnezije nije u stanju da kratkoročno pamćenje prebaci u dugoročno. Nolan je ovako kompleksno postavljenom nelinearnom naracijom zagazio u nešto što su mnogi kritičari nazvali “postmodernizmom u savremenoj kinematografiji”.

Sam film dodatno su ojačali ubedljivi glumci – Gaj Pirs (“Poverljivo iz L.A.”), i zvezde “Matriksa”, Keri En-Mos i Džo Pantoliano, koji gledaoca od početka do kraja drže u neizvesnosti oko toga da li uopšte postoji pozitivan lik u celoj priči. Upravo to je još jedan bitan element svih narednih Nolanovih filmova – nema dobrih likova, samo onih koje na kraju mrzimo manje i onih koje mrzimo više. Krajnji rezultat: pet nagrada za režiju i scenario, nominacija za Oskara za originalni scenario, i početak plodonosne saradnje sa mlađim bratom.

Gaj Pirs (Memento, 2000)

Insomnija (Insomnia, 2002)

Kako bi dokazao da nije “čudo sa jednim hit filmom”, u senci neverovatno uspešnog “Mementa” Nolan odlučuje da napravi rimejk norveškog hita iz 1997. godine, filma “Insomnija”. U pitanju je noar triler koji umesto senki i tame koristi jaku svetlost i belu maglu kao lajtmotiv, ali i klasičan noar kriminalistički zaplet i prateće osobine glavnih junaka. Nije loše napomenuti da je glavnu ulogu u originalnoj verziji igrao Stelan Skarsgard, čuveni švedski glumac poznat po ulogama u filmovima “Dobri Vil Hanting”, “Dogvil”, “Pirati sa Kariba” i “Anđeli i demoni”.

Bez nekog naročitog razloga (osim žanrovskog koji mu je očigledno vrlo blizak), Nolan odlučuje da napravi rimejk u kojem glavne uloge tumače Al Paćino, Robin Vilijams i Hilari Svonk. Sama priča na početku deluje jednostavno, ali se uz otkrivanje pojedinih detalja iz života glavnog junaka, i uz konstantan osećaj nesanice zbog stalne dnevne svetlosti na Aljasci, sve komplikuje i postaje napetije. Ukratko, dva detektiva iz Los Anđelesa dolaze u mali grad na Aljasci da pomognu oko istrage ubistva. Jedan od njih (Dormer, kojeg glumi Paćino) je kod kuće pod istragom zbog podmetanja dokaza, dok je njegov kolega istovremeno svedok u tom postupku. Sve se naglo pogoršava onda kada Dormer slučajno ubija kolegu tokom zasede na Aljasci. Tu počinje napeta psihološka igra između Dormera, ubice i lokalne policajke, koja pored nesanice polako razara glavnog lika.

Kristofer Nolan dobio je 2003. godine nagradu za režisera godine Londonskog udruženja filmskih kritičara, dok je film, koji je odlično ocenjen među kritičarima širom sveta, dostigao popularnost originalne, norveške verzije. Nolan je “Insomnijom” zatvorio svoj noar period, dokazao se kao visoko kvalitetan režiser, i otvorio vrata filmskim poduhvatima u koje je retko ko smeo da se upusti.

Robin Vilijams i Al Paćino (Insomnija, 2002)

Betmen počinje (Batman Begins, 2005)

Kada je 1989. godine Tim Barton snimio dugo očekivanu (i prvu pravu) filmsku interpretaciju Betmena, niko nije očekivao da će iko ikada napraviti bolju verziju ovog strip junaka. Zašto je Betmen toliko zanimljiv za filmsku publiku? Od svog nastanka, on je jedini superheroj koji upravo to nije – nema nadčovečanske moći, ima puno mana i još više neprijatelja. Samim tim – idealan za stripove, ali i za kvalitetne filmove. Kao i mnogi drugi stripski junaci, vodi dva života koji su često u sukobu jedan s drugim. Nakon katastrofalnog završetka Vornerovog serijala tokom devedesetih godina, kompanija odlučuje da resetuje Betmena i stavi ga na raspolaganje zainteresovanim režiserima.

Ceo projekat počinje još 2003. godine, kao priča koju je napisao Dejvid Gojer, koji je zajedno sa Nolanom ubrzo sastavio i scenario. Od Nolana se očekivao drugačiji pristup Betmenu, i upravo s tim na umu on se upustio u povratak Betmena u filmski život. Kako je sam rekao, želeo je da se usmeri na poreklo glavnog lika, što je priča koju još niko nije ispričao. Istovremeno, želeo je da čovečnost i realizam budu osnova ove priče: “Betmenov svet je svet prizemljene stvarnosti. To će biti prepoznatljiva, savremena stvarnost u kojoj se izdiže neobičan, herojski lik .”

Polazna tačka za priču o poreklu i putovanjima Brusa Vejna bila je priča “Betmen: čovek koji pada”, u izdanju DC Comics-a. Ostatak priče dopunjen je avanturama iz epizoda “Betmen: duga Noć veštica”, “Betmen: mračna pobeda” i “Betmen: prva godina”, koje su Gojer i Nolan takođe koristili i za nastavak filma. U skladu sa željom za realističnim likovima, za glavne negativce odabrani su likovi mafijaša Karmajna Falkonea, ludog psihijatra Džonatana “Strašila” Krejna, i misterioznog Raz al Gula.

Naslovnu ulogu dobio je Kristijan Bejl, zvezda Spilbergovog “Carstva Sunca” i filmova “Ekvilibrijum” i “Mašinista”. Negativce su odigrali fantastični Kilijan Marfi, Lijam Nison, Tom Vilkinson i Ken Vatanabe, dok su preostale, ne manje bitne likove odigrali Morgan Frimen, Majkl Kejn,  Geri Oldman, Rutger Hauer i Kejti Holms. “Betmen počinje” bio je i početak neraskidive Nolanove saradnje sa Kejnom, Bejlom i Marfijem, koji će igrati u većini njegovih narednih filmova. Ovakvu, “all star” glumačku postavu Nolan je želeo jer je inspiraciju za strukturu filma i za odabir glumaca dobio od čuvenog “Supermena” Ričarda Donera iz 1978. godine. Da stvar bude zanimljivija, Nolan i Gojer angažovani su, redom, kao producent i scenarista filma “Supermen: čovek od čelika” koji je planiran da bude završen 2012. godine.

“Betmen počinje” bio je nominovan za Oskara 2006. godine, osvojio je tri Saturna (najbolji glumac, najbolji film i najbolji scenario) i jednu MTV filmsku nagradu, i bio nominovan još 37 puta na raznim filmskim festivalima. Danas, pored nastavka, ima status kultnog filma koji se vrlo visoko rangira na svim listama najboljih filmova svih vremena.

Kristijan Bejl (Betmen počinje, 2005)

Prestiž (The Prestige, 2006)

Godine 2006. Kristoferu Nolanu ponovo se pridružuje brat na pisanju scenarija, ovog puta po romanu “Prestiž” Kristofera Prista iz 1955. godine. Nolan odlučuje da se drži već isprobanog nelinearnog pripovedanja, ali i glumaca sa kojima je već sarađivao (Majkl Kejn i Kristijan Bejl).

“Prestiž” je prvi Nolanov film čija radnja je smeštena u prošlost, konkretno na kraj devetnaestog veka. Junaci priče su Robert Engier (Hju Džekmen) i Alfred Borden (Bejl), mađioničari i večiti suparnici čiji rivalitet raste do apsolutne destrukcije svega što su stvorili, uključujući i njihove najbliže. Realizacija zapleta je slična onoj iz “Mementa”, nelinearna je i ima dva toka – jedan se odvija neposredno pred kraj priče, drugi se putem flešbekova osvrće na istorijat rivaliteta među nekadašnjim prijateljima. Oba toka spajaju se na samom kraju, čija nepredvidivost nema apsolutno nikakve granice. Kristofer Prist, autor romana, je nakon gledanja filma rekao da mu je krivo što se on nije setio takvog završetka.

Ono što je našoj publici sigurno zanimljivo u “Prestižu”, to je pojavljivanje Nikole Tesle kao vrlo bitnog činioca u ovoj fantastičnoj priči. Teslin lik, kojeg je solidno odigrao Dejvid Bouvi, jasna je poruka o opasnostima koje može da izazove zloupotreba nauke zarad ličnih opsesija. Takođe, posebnu lepotu filmu daju neka od najvećih Teslinih otkrića, što u vizuelnom pogledu “Prestiž” čini vrlo zanimljivim i živopisnim filmom. Nije potrebno naglašavati ogromnu količinu trikova, koja gledaocu omogućava da istovremeno gleda i film i mađioničarski nastup.

Pored pomenutih glumaca, u filmu se još pojavljuju i Skarlet Johanson, Rebeka Hol i Endi Serkis, koji je odlično odglumio Teslinog asistenta. “Prestiž” je nominovan za dva Oskara, dok je Nolan dobio Empire nagradu za režiju 2007. godine.

Hju Džekmen i Endi Serkis (Prestiž, 2006)

Mračni vitez (The Dark Knight, 2008)

Posao oko nastavka stare-nove sage o Betmenu bio je sve samo ne jednostavan, a razloga za to je više. Prvo, istorija filmskih nastavaka nam govori o tome da je senka prvog dela mnogo veća nego što to izgleda, a primera za to je mnogo, uključujući i Bartonov “Povratak Betmena” (koji, doduše nije toliko loš kao Šumaherovo konačno upropašćavanje ovog serijala). Drugo, bilo je potrebno naći nekoga za ulogu Džokera, ko bi istovremeno bio najbliži najmračnijim stripovskim interpretacijama, ali i roli Džeka Nikolsona iz 1989. godine. Nije loše napomenuti da je Nikolson za ovu ulogu imao četiri nominacije (BAFTA, Zlatni globus, Saturn, Američka nagrada za komedije). Treće, i možda najbitnije, u poplavi ekranizacija DC Comics i Marvel junaka i njihovih nastavaka (Spajdermen, X-Men, Fantastična četvorka, Supermen, Neverovatni Hulk, Derdevil, Helboj, Ajronmen), bilo je vrlo teško u životu održati novu Betmenovu sagu.

Priča je rezultat vrlo kompleksnog i sveobuhvatnog istraživanja najmračnijih interpretacija Betmenovih avantura, od kojih je Gojer izabrao već pomenuti serijal “Duga Noć veštica”, dok je Džonatan Nolan, koji je radio na scenariju, predložio da lik Džokera bude zasnovan na prvom pojavljivanju u stripu 1940. godine. Za lik Džokera konsultovan je i jedan od njegovih tvoraca, Džeri Robinson. Zbog posebno mračne note koju Džoker daje celoj priči, Kristofer Nolan rešio je da ne pruža nikakve elemente o njegovom poreklu, i pritom ga definiše kao “apsolutnog” – potpuno je formiran i ulazi u priču eksplozivno, baš kao u stripu. Dijalog u kojem Džoker objašnjava da svako može da bude kao on u odgovarajućim okolnostima, preuzet je iz epizode “Ubistveni vic” koju je napisao čuveni Alan Mor, autor nekih od najboljih stripova svih vremena (V kao Vendeta, Nadzirači, Iz Pakla, Liga neobičnih džentlmena). Drugi bitan lik u filmu je Harvi Dent, i on simbolizuje neuspeh i konačnu propast borbe za pravdu. On je, za razliku od Džokera, obrađen u potpunosti, od uspona do dramatičnog pada i kompletne transformacije. Moglo bi se reći da veliku ulogu u filmu ima sam Gotam Siti, i Nolan nije krio ovu činjenicu jer mu je glavna filmska inspiracija bio čuveni film “Vrelina”. Nolan je po pitanju filma bio vrlo precizan, i okarakterisao ga je kao “eskalaciju” u odnosu na prvi deo, uz naglasak da “stvari treba da se pogoršaju pre nego što postanu bolje”. Stoga, pravi kraj priče možemo da očekujemo tek u trećem delu, koji je planiran za leto 2012. godine.

Značaj “Mračnog viteza” leži u složenoj dekonstrukciji nasilja izazvanog ludilom, nasilja koje je svojstveno trenutnoj stvarnosti, i odgovora na to nasilje, koji često prevazilazi moralne okvire i postaje nesrazmeran. O vezi stripa i fenomena osvete Nolan je rekao sledeće: “Kao što znamo, u stripovima postoji jedna fascinantna ideja da Betmenovo prisustvo u Gotamu u stvari privlači kriminalce u taj grad, privlači ludilo. Kada se bavite diskutabilnim problemom uzimanja pravde u svoje ruke, morate na kraju da se zapitate čemu to vodi? To je ono što lik Betmena čini tako mračnim, njegova želja za osvetom.” Priču o Mračnom vitezu mnogi kritičari su shvatili kao alegoriju borbe protiv terorizma, u kojoj po pravilu uvek nastradaju nevini, i u kojoj, nažalost, granica između dobrih i loših postepeno bledi do neprepoznatljivosti.

Glumačku postavu čini veći deo ekipe iz prvog filma, uz jednu izmenu (Megi Gilenhal) i dva pojačanja (Hit Ledžer i Aron Ekhart). Ukratko, devedeset posto filma je Hit Ledžer u ulozi života koju je izveo kroz nesvakidašnju i čudesnu interpretaciju Džokera koja nikoga ne može da ostavi ravnodušnim. Nadmašivši utisak koji je ostavio Nikolson, Ledžer je pomerio standarde i vratio Džokera u život kroz najmračniju dramatizaciju ovog stripskog antijunaka ikada. Ubedljivost mu je na kraju donela Oskara za najbolju sporednu ulogu, ali ga je prerana smrt sprečila da doživi taj trenutak. Ledžer je umro šest meseci pre premijere filma, i zahvaljujući jedinstvenoj zaostavštini koju je ovom ulogom ostavio iza sebe, Nolan je odlučio da lik Džokera ne vraća u treći, i najverovatnije poslednji deo ove filmske sage. U svakom slučaju, tri stvari su sigurne – ovo je najbolji Nolanov film, najbolji film o Betmenu i najbolji film o superheroju ikada snimljen.

Hit Ledžer (Mračni vitez, 2008)

Početak (Inception, 2010)

“Največa pljačka mozga” u istoriji kinematografije dešava se upravo 2010. godine u bioskopima širom sveta. Nolan je definitivno podlegao zahtevima za ugradnju CGI elemenata u svoj film, ali, za razliku od prevrtanja šlepera koje je u “Mračnom vitezu” bilo fizički izvodljivo, okretanje celog jednog grada naopako ipak je malo teži posao koji prosto vapi za kvalitetnom kompjuterskom podrškom. Upravo ovaj izazov naterao je Nolana da nam pruži nešto potpuno novo – visokotehnološki psihološki triler sa originalnom pričom koji će provozati gledaoca kroz “više slojeva (ne)stvarnosti.”

Dominik Kob (Leonardo Dikaprio) je stručnjak za izvlačenje poslovnih tajni iz podsvesti drugih ljudi, u koje ulazi kroz snove uz pomoć posebne tehnologije i malog tima saradnika. Međutim, Kob ima jedan veliki problem, ne može da se vrati u zemlju kako bi video svoju decu. Jedna od njegovih “žrtava” nudi mu nešto posebno – mogućnost da se vrati svojoj deci u zamenu za najteži mogući zadatak. Umesto krađe tajni iz podsvesti, treba da izvrši “usađivanje” (inception) ideje koja će promeniti žrtvinu odluku vezanu za kompaniju koju treba da nasledi od oca. Tu počinje avantura kroz tuđe snove, vizuelno besprekorna i prepuna frojdovskih poruka. “Početak” je u vizuelnom pogledu film za ljubitelje svih akciono-fantastičnih žanrova i podžanrova, od “Odiseje u svemiru 2001″ do “Matriksa”.

Kad su u pitanju značenje i skrivene poruke, o tome već postoji beskonačan broj teorija, od kojih je možda najzanimljivija ona da je u pitanju priča o odnosu između režisera i filma. Dodatna pitanja otvara sam kraj, odnosno odsustvo klasičnog filmskog kraja. U svakom slučaju, svako može da otkrije neko novo, njemu blisko značenje koje “Početak” nosi sa sobom. Svakako je u pitanju film koji treba pogledati s vremena na vreme. Ozbiljna tumačenja ćemo da ostavimo stručnjacima.

Pored Dikaprija, u ne manje bitnim ulogama pojavljuju se Nolanu već poznati Ken Vatanabe, Majkl Kejn i Kilijan Marfi, kao i Džozef Gordon-Levit, Elen Pejdž i Tom Berindžer. “Početak” je već pokupio nekoliko nagrada i više nominacija, a one najvažnije ćemo da dočekamo sledeće godine.

Leonardo Dikaprio (Početak, 2010)

Ako zanemarimo rasprave o umetničkoj vrednosti Nolanovih filmova, ostaje nam jedna činjenica – dok gledamo njegova dela ubeđeni u to da polako shvatamo kakve psihološke igre njegovi likovi igraju, do samog kraja potpuno smo nesvesni toga da se Nolan od početka igrao upravo našim umovima.

Od Mračnog viteza kinematografije tek treba da dobijemo ono najbolje.

Ivan D.

, , , , , , ,

3 komentar

Distopija (1)

distopija (grč. dis ne, tópos mesto) najgori od svih svetova; protivno utopiji; negativna utopija.

Utopija i distopija, kao “lice i naličje istog književnog žanra” (Krišan Kumar), oduvek su izazivali radoznalost i strahopoštovanje kod čitalačke publike, a posebno tokom zlatnih godina ovih pravaca, od kraja 19. do prve polovine 20. veka. Razni svetski događaji uticali su na to da se ova dva pravca međusobno smenjuju i neprestano dopunjuju, ali je zanimljiva činjenica da je distopija ostavila mnogo veći trag u kinematografiji.

Distopiju kao književni pravac teško je razumeti ako je posmatramo van društvenih tokova u kojima je nastajala. Zbog toga ona nije jedna i univerzalna, već je višeslojna i višeuzročna. Dok pojedini autori, uglavnom socijalističkih uverenja, teže prikazivanju sve većih klasnih razlika kao glavnog uzroka propasti budućeg društva, drugi kritikuju industrijalizaciju, a treći konzumerizam. S druge strane, pojedini autori baziraće svoje distopijske konstrukcije na strukturi društva i načinu funkcionisanja vlasti, neki će se usmeriti na (post)apokaliptične vizije planete, a ostali će staviti korporacije za glavnog kontrolora kompletnog društva. Svim ovim vizijama zajednički je, pak, jedan element. To je degradacija ličnosti do stepena dehumanizacije, kroz sistem sveobuhvatne kontrole. Kako će taj sistem da funkcioniše, to je pitanje kojim se bavi sam autor, a da li će pojedinac da doživljava taj sistem kao distopiju, to je pitanje na koje je nemoguće dati odgovor, jer “distopija jednog čoveka može da bude utopija za drugog”.

Pre Velsa i posle Velsa

Ko je Otac distopije? Prve književne obrise distopije pružio je 1863. godine Žil Vern u romanu “Pariz u 20. veku”, a prve konkretne romane na tu temu napisali su Ignjacijus Doneli i Judžin Rihter. Prvi je 1890. godine napisao “Cezarov stub: priča o 20. veku”, a drugi 1891. godine “Prizore socijalističke budućnosti”.

Herbert Džordž Vels, kao socijalista i neko ko je verovao u ideju svetske države, pružio je možda najbolje romane u okviru talasa utopijske literature zajedno sa svojim kolegama, takođe socijalistima, koji su budućnost čovečanstva “oslikavali živim bojama”. Međutim, Vels se takođe usudio da budućnost oboji i crnom bojom. U “Vremeplovu”, 1895. godine parodirao je socijalizam i njegove klasne razlike kroz viziju Morloka i Eloja kao jedine dve klase daleke budućnosti. U sličnom tonu nastavio je romanom “Kad se spavač probudi” 1899. godine, ali je ostao dosledan i naučno-fantastičnoj utopiji i kritici tehnološkog napretka (Nevidljivi čovek, Rat svetova, Savremena utopija). U romanu “Prvi ljudi na Mesecu” 1901. godine, Vels pruža čitaocu priliku da selenitsku civilizaciju posmatra podjednako kao utopiju i kao distopiju. Zbog svojih vizija budućnosti, bio je meta napada mnogih pisaca, a najviše onih koji su iz njegove imaginacije crpeli samo ono najbolje za svoja dela.

Vremeplov (1895), prvo izdanje romana

Od Verna i Velsa, distopija je sasvim jasno svoje mesto zauzela u naučno-fantastičnom žanru – ipak je u pitanju vizija budućnosti, doduše ne baš najsvetlija i ohrabrujuća. Zato je i bilo logično očekivati da će distopijski elementi na velikom platnu biti upakovani u SF postere koji će primamiti publiku u bioskope. Upravo to je i uradio Žorž Melije 1902. godine, kada je snimio čuveni “Put na Mesec” koji je minimalno zasnovan na Vernovom romanu “Od Zemlje do Meseca” i Velsovom “Prvi ljudi na Mesecu”. Bez distopijskih elemenata, i praktično bez narativne filmske tehnike, ovaj “prvi SF spektakl” otvorio je vrata budućim ekranizacijama koje će do danas više puta potvrđivati kako je suština distopije preteška za gledaoca, jer on želi spektakl, a ne sociološku analizu budućeg društva. Naravno, i u kinematografiji postoje izuzeci, pa će o njima i biti najviše reči u ovom tekstu. Godine 1919. snimljena je i prva prava, istoimena adaptacija Velsovog romana “Prvi ljudi na Mesecu”, a 1964. godine i druga, međutim nijedan od tih filmova nije ostavio bitniji trag u filmskoj umetnosti. Kad je u pitanju ekranizacija “Vremeplova”, prvi film, iz 1961. godine sa Rodom Tejlorom u glavnoj ulozi, dobio je Oskara za specijalne efekte, dok je drugi, sa Gajom Pirsom, iz 2002. godine, bio nominovan za najbolju šminku.

Put na Mesec (1902), originalni plakat

Još jedan socijalista ostavio je neizbrisiv trag u distopijskoj literaturi. Džek London je 1907. godine u “Gvozdenoj peti” pružio hronologiju razvoja tiranije u Sjedinjenim Državama, i za razliku od dotadašnje prakse kritikovanja tehnološkog napretka, usmerio se na društveno-političke promene koje nam donosi budućnost. Dve godine kasnije, Edvard Morgan Forster svoju kratku priču “Kad se mašina zaustavi”, u kojoj je budućnost dehumanizovana i automatizovana, a osnovu crpi iz postojanja svetske države, opisuje kao “protivudarac rajevima H. Dž. Velsa”. Upravo ovaj period obeležili su neprekidni napadi na “velsijansku utopiju”, iz čega su proistekla tri možda najbolja distopijska romana ikad napisana. Da ironija bude veća, upravo autori o kojima će biti reči u drugom delu, Velsu duguju najviše za svoja dela.

Metropolis

Iako je dvadesete godine prošlog veka obeležio dramatičan uvod u progresivnu distopijsku literaturu (Zamjatin), pravu prekretnicu na polju kinematografije napravio je prvi pravi (i po mnogima, najbolji) distopijski film, “Metropolis”.

Metropolis (1927), originalni plakat

Na samom vrhuncu nemačkog ekspresionizma, Fric Lang je 1927. godine snimio najskuplji i najkompleksniji nemi film ikada, i tako pomerio standarde naučnofantastičnog žanra i filma uopšte. Radnja “Metropolisa” smeštena je u futurističku urbanu distopiju, u kojoj je društvo podeljeno na dve klase – radničku i upravljačku. Gradom upravlja bogati industrijalac čiji sin se zaljubljuje u devojku koja predvodi radničku klasu u borbi za veća prava. Iako u sebi nosi klasičan zaplet, simbolizam šire priče i konteksta (impozantna arhitektura vidljivog Metropolisa i nevidljivi satni mehanizam ispod njega) u kojima se zaplet dešava, govore o Langovoj fanatičnoj posvećenosti suštinskoj analizi kapitalizma i njegovih nedostataka.

Metropolis (1927), scena iz filma

Originalnost vizuelnog stila “Metropolisa” delo je Eugena Šuftana, koji je izradio makete grada koje su kasnije bile inspiracija za “Ratove zvezda” i “Istrebljivača”. Grandioznost filma dodatno su utvrdili neverovatno veliki budžet, preko hiljadu statista, epska muzika, i trajanje (originalna verzija trajala je preko 210 minuta). Scenario za “Metropolis” Fric Lang napisao je 1924. godine zajedno sa svojom suprugom Teom von Harbou, koja ga je 1926. godine pretočila u roman.

Nastaviće se…

, , ,

Ostavite komentar

%d bloggers like this: